• 29. januar 2021.

Palijativno zbrinjavanje u Srbiji, strategija i podsticaji Evropske unije

Autor: Zoran V. Ćosić

Palijativno zbrinjavanje je aktivna, sveobuhvatna briga o pacijentima čija je bolest neizlečiva. To je i pristup pacijentu, koji poboljšava njegov i kvalitet života njegove porodice, suočavanje sa problemima koji prate bolest, koji mu ugrožavaju život, kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja, procene stanja kao i lečenja bola i drugih problema.

Cilj ovakvog pristupa u lečenju je pružanje fizičke, psihološke, socijalne i duhovne podrške.

Principi palijativnog zbrinjavanja ne razlikuju se od univerzalnih principa dobre kliničke prakse, ali je za stručno palijativno zbrinjavanje potrebno specifično znanje i posvećenost.

Broj ljudi kojima je potrebno palijativno zbrinjavanje stalno raste. Palijativno zbrinjavanje, u skladu sa pravom građana na zdravstvenu zaštitu, treba da bude integralni deo zdravstvenog sistema, a država nosilac odgovornosti da ono bude dostupno svima kojima je potrebno.

U skladu sa preporukama Saveta Evrope zdravstvena zaštita treba da ima za cilj da obezbedi pacijentu što je moguće veći osećaj komfora i ugodnosti, bez obzira na životnu dob, etničku pripadnost, ekonomski ili socijalni status i prirodu bolesti ili nemoći. Takođe, potrebno je dostizanje najvišeg mogućeg kvaliteta života pacijenata i njihovih porodica sve do samog kraja. Palijativno zbrinjavanje treba da afirmiše život, a na umiranje treba da gleda kao na normalan proces, jer ono ne treba da bude rukovođeno beznadežnošću ili fatalizmom.

Modeli pružanja usluga i finansiranja palijativne zaštite se razlikuju, ali su principi svuda isti. Integracija palijativnog zbrinjavanja u postojeće strukture zdravstvenog sistema i sistem zdravstvene zaštite potrebno je da bude u potpunosti sprovedena.

Zbrinjavanje se pruža na različite načine zavisno od toga šta je izvodljivo i šta je najdelotvornije. Ono što je delotvorno u jednoj zemlji, ne mora da bude nužno izvodljivo i u nekoj drugoj. Postoje različiti modeli zbrinjavanja, a izbor modela zavisi od potreba i raspoloživih resursa.

Potreba za palijativnim zbrinjavanjem je jedan od društvenih prioriteta čije rešavanje zahteva da država, u saradnji sa zdravstvenim radnicima i saradnicima, udruženjima, pacijentima i obrazovnim institucijama, razvija nacionalnu zdravstvenu politiku o palijativnom zbrinjavanju. Vlada Republike Srbije je usvojila Strategiju za palijativno zbrinjavanje još 2009. godine u skladu sa preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope „REC 24“ (2003) koje se odnose na organizaciju palijativnog zbrinjavanja kao i u skladu sa preporukama Evropske konferencije iz 2005. godine. Osnovna težnja Strategije je integrisanje usluga palijativnog zbrinjavanja u sistem zdravstvene zaštite, kao i dostupnost ove usluge širom Srbije.

Evropska unija je tokom poslednjih 13 godina namenila značajna finansijska sredstva za projekte razvoja palijativnog zbrinjavanja u Srbiji i sa Ministarstvom zdravlja Republike Srbije učestvovala u izgradnji kapaciteta specijalizovanih službi, nabavci opreme . Od marta 2011. do novembra 2014. godine EU je finansirala projekte kojima su sprovedeni parametri Strategije kroz tehničku pomoć radi primene evropskih standarda, obrazovanja, sprovođenje usluga i razvoja javne politike palijativnog zbrinjavanja.

U okviru projekata edukovano je preko 1200 zdravstvenih radnika, lekara i zdravstvenih saradnika iz oblasti palijativnog zbrinjavanja. Program je akreditovao Zdravstveni savet Srbije zasnovan na preporukama Evropske asocijacije za palijativno zbrinjavanje (EAPC). Jedan od specifičnih ciljeva projekta „Razvoj palijativnog zbrinjavanja u Srbiji“ je i uvođenje predmeta palijativna medicina na svim medicinskim fakultetima u Srbiji po jedinstvenom kurikulumu (na medicinskim fakultetima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu). Uveden je izborni predmet osnovnih studija na medicinskim fakultetima, master program na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, ali kao i predmet Palijativno zbrinjavanje na višim medicinskim školama.

U Srbiji palijativno zbrinjavanje pruža i specijalizovana dobrotvorna organizacija Belhospice. U EU prepoznat je značaj razvoja nevladinog (NGO) sektora, što kroz regulativu, što kroz finansijsku potporu, u cilju daljeg razvoja ove grane zdravstvenog sistema.

Od usvajanja Akcionog plana 2009. godine do danas dosta je započeto, ali se može konstatovati da plan nije u potpunosti realizovan. 2013. godine otvorena je prva jedinica za palijativno zbrinjavanje (PCU) u Srbiji. Prvobitno određen cilj da do 2015. godine bude ukupno 28 PCU-a nije do kraja ostvaren. Osoblje koje radi u novootvorenim PCU-ima i okolnim centrima primarne zdravstvene zaštite (koji pacijente upućuju na PCU) prošlo je značajnu obuku i steklo odgovarajuće kompetentnosti.

Sagledavajući probleme kroz koje Srbija u današnje vreme prolazi, broj i regionalnu zastupljenost kvalifikovnog kadra, potrebu da sistem funkcioniše optimalno, možemo doći do zaključka da je neophodna veća odlučnost države da pruži svu neophodnu pomoć i podršku daljem razvoju palijativnog zbrinjavanja.

U Srbiji je potrebno dodatno poboljšati i optimizovati uslove, standard boravka i zbrinjavanja korisnika. Neophodan je nastavak prilagođavanja postojećih i otvaranja novih jedinica palijativnog zbrinjavanja u skladu sa važećim preporukama uz poštovanje odgovarajućih neophodnih tehničko-tehnoloških i građevinskih standarda. Prilagođavanjem zakonskog okvira i početnom finansijskom potporom, u Srbiji je potrebno podržati dalje osnivanje i razvoj organizacija iz NGO sektora koje bi se dugoročno dobrotvorno finansirale i koje bi delovale i radile u palijativnom zbrinjavanju kao važna karika.