• 20. februar 2025.

Nataša Vučković: Šta to beše štrajk!

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Poslednjih nedelja i meseci u našoj javnosti mnogi pojmovi i procesi dobijaju nova značenja, ili se uobičajenim značenjima učitavaju nova. Veliki broj naših građana je godinama izgubio iz vida stvarno značenje pojma štrajk, na primer.

Razlozi za to su brojni. Pre svega, već godinama se svet rada marginalizuje usled navale neoliberalnih ekonomskih stavova i koncepcija koje relativizuju i redukuju baštinu borbe za radna prava. Tako smo prihvatili fleksibilizaciju tržišta rada što nije ništa drugo nego smanjenje socijalnih prava kroz uvođenje novih formi rada – kod nas široko ukorenjenu praksu privremenih i povremenih poslova, sve veće razumevanje za potrebe poslodavaca da se lakše „oslobađaju“ zaposlenih, sezonski poslovi za koje se zaključuje usmeni ugovor...

Fragmentacija radnog zakonodavstva koja kroz uvođenje posebnih zakona o novim oblicima rada delegitimišu Zakon o radu kao krovni zakon i time uvode konfuziju u primenu radnih prava i suštinski obeshrabruju radni svet da se za svoja prava bori. Sa nedovoljnim brojem inspektora rada, sporim i neefikasnim pravosuđem u kojem radni sporovi traju više godina, uz državni stav o čuvanju investitora kao zenicu oka svog, realna je neverica zaposlenih ljudi da svoja prava mogu ostvariti u nekoj instituciji, što naravno, sa svim drugim iskustvima o nedovoljnom i neadekvatnom nadzoru nad sprovođenjem zakona u našem društvu, doprinosi porastu nepoverenja u institucije i u njihovu ulogu zaštite pojedinačnih prava.

Poslednjih godina bilo je štrajkova ponekad u prosveti, ponekad među paorima, bilo je štrajka u Namenskoj industriji u Zastavi… Osetili smo svi dug štrajk radnika Pošte 2023, a poneki i gotovo tromesečni štrajk advokata u vreme ministra pravde Selakovića.

Štrajkovi su od većine građana doživljavani kao prilike da se štrajkači izbore za veće zarade, za bolju zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu, ali objektivno ti štrajkovi su retko zaokupljali veću pažnju naše javnosti niti su budili osećanje solidarnosti i zajedništva. Razlozi leže verovatno u tome što su se štrajkovi odnosili na jedan sektor i što su zahtevi bili prilično partikularni. Ultra individualistički pristup životu i radu, kreiran u modernom ekonomskom poretku, uticao je na smanjenje članstva u sindikatima, kako reprezentativnim, tako i onim bez statusa reprezentativnosti.

Studentski protesti i poziv na generalni štrajk u januaru ove godine, uz već postojeći štrajk prosvetnih radnika, probudili su interesovanje ljudi za štrajk kao izražavanje nezadovoljstva stanjem u društvu. Pa se tako probudilo i interesovanje za regulativu koja određuje kako se štrajk organizuje i sprovodi, koja su prava štrajkača, a koja poslodavaca, šta je uloga sindikata i šta kad nema sindikata. I otkrilo se da je na snazi Zakon o štrajku star skoro trideset godina, što samo po sebi ne mora biti sporno, ali je sporno ako on ne odgovara na potrebe trenutka. Oni koji se ovim pitanjima bave, znaju vrlo dobro da je donošenje Zakona o štrajku, pored Zakona o radu, jedno od ključnih pitanja na listi reformi koje Srbija treba da sprovede u okviru harmonizacije pravnog sistema sa pravnim tekovinama EU, a u okviru pregovaračkog poglavlja 19 koje se zove Socijalna politika i zapošljavanje.

Prvi pokušaj da se pripremi i usvoji novi zakon o štrajku bio je 2018. i sve se završilo na nacrtu. U javnoj raspravi, po običaju smandrljanoj, sindikati i poslodavci su imali značajne kritike, te se od donošenja zakona odustalo. Tridesetogodišnji zakon koji je ostao na snazi u važnim tačkama nije usklađen sa međunarodnim standardima kojih je, istina, prilično malo jer države nastoje da regulisanje ove oblasti zadrže u isključivom suverenitetu i nadležnosti. Ipak, Međunarodna organizacija rada, kroz svoj Komitet za slobodu udruživanja značajno doprinosi razrešenju dilema i tumačenju prava na štrajk kao jednog od ključnih radnih prava.

Definicija štrajka je „prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada“. Odluku o stupanju u štrajku donosi „organ sindikata određen opštim aktom sindikata“ ili većina zaposlenih. Zatim, štrajk ne može biti izvan poslovnih-radnih prostorija. Zatim, nije regulisano ko utvrđuje da li je štrajk u skladu sa zakonom, pa onda izgleda da to čini poslodavac. I na kraju, jedna od najspornijih odredbi je ona o štrajku u delatnostima od javnog interesa ili u delatnosti čiji bi prekid rada mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera, pa se navodi koje su to delatnosti i u njima se mora obezbediti „minimum proces rada“.

Komitet za slobodu udruživanja MOR-a mišljenja je da ova lista posebnih delatnosti treba da bude restriktivna i da se prosveta, poštanske usluge, saobraćaj, informisanje i neke druge delatnosti ne mogu naći na ovoj listi i u njima je štrajk moguće organizovati prema opštim pravilima, odnosno bez posebnih ograničavajućih pravila poput minimuma procesa rada.

O generalnom štrajku odluku, po Zakonu, donosi najviši organ sindikata u Republici Srbiji što praktično čini da po zakonu generalni štrajk nije moguć jer ko je danas u Srbiji „najviši organ sindikata“? Ipak, postojanje međunarodnih standarda ide za tim da se štrajk ne može regulisati tako da se sloboda na štrajk ne može ograničavati.

Generalni štrajk je situacija u kojoj se prekida ekonomska aktivnost velikog broja radnika u više ekonomskih grana kako bi se ostvarili zahtevi sindikata ili zaposlenih radi ostvarenja ekonomskih ili političkih ciljeva, navodi se u enciklopediji Britanika. On se često dovodi u vezu i sa tzv. političkim štrajkom, pa se postavlja pitanje razgraničenja između zahteva radnika koji idu dalje od direktne zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa i postavljanja granice. Štrajk, generalni i politički, organizuje se protiv određenih politika koje bilo neposredno bilo posredno utiču na ekonomski položaj zaposlenih. U tom smislu, protest koji ima vidljiv politički profil i u službi je jedne političke opcije ne bi se mogao smatrati štrajkom. Takođe, postoji i štrajk solidarnosti kao protest u kome se izražava podrška zaposlenima u različitoj delatnosti od naše.

U Srbiji se danas postavlja važno pitanje – kako će se zaštititi prava zaposlenih koji štrajkuju mimo odredbi ovog Zakona, gde se pre svega misli na zaposlene u prosveti. Ovde treba pribeći Ustavu koji kaže da zakoni i drugi opšti akti ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Ustav takođe predviđa da „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju“. Jedan od takvih međunarodnih ugovora je i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima za koji je nedavno usvojila Opcioni protokol o primeni Međunarodnog pakta. Ovaj međunarodni ugovor utvrdio je standarde za slobodu udruživanja te se, shodno odredbi Ustava, oni imaju primeniti u svim slučajevima kad se u praksi Zakon o štrajku pokazao kao suprotan međunarodnim standardima.

Državi, socijalnim partnerima, organizacijama civilnog društva, preostaje da se izbore za moderniji i sa međunarodnim standardima usaglašeni novi zakon o štrajku. Što pre, to bolje!

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić