• 24. januar 2025.

Nataša Vučković: Sonja

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Prošlog četvrtka, dok smo u Valjevu na radnom sastanku razgovarali o socijalnim posledicama unapređenja sistema upravljanja otpadom u Srbiji, salom su prostrujali, neverica i zgražavanje – objavljena je vest o napadu na studentkinju. Koliko puta ste vraćali video klip u kojem se vidi kako automobil iz sporedne ulice skreće na trotoar pod uglom i koji, nakon što mu se nekoliko građana u brzini sklonilo s puta, direktno naleće na devojku koja je tu stajala? Na Sonju Ponjavić, studentkinju iz Kraljeva, učesnici studentskih blokada. Sonja je stajala na ivici trotoara verujući da su prethodni napadi na studente u blokadi, osuđeni od svih, prošlost i da se niko neće usuditi da nasrće na studente i njihovo petnaestominutno odavanje pošte poginulima u novosadskoj tragediji. Okrenuta, kako izgleda, licem prema automobilu koji se pojavio niotkuda, Sonja je gledala kako se vozač ustremljuje na nju, voljno, s namerom.

Taj klip sam pogledala više puta posmatrajući kako hladnokrvno taj vozač, sad znamo – više puta osuđivani počinilac dela teške krađe – upada među ljude, pokušavajući da procenim je li mogao da stane ili je pristao na posledicu svog činjenja – da nasrne na život mlade žene. Čuli smo objašnjenja koja je dao policiji – da je žurio s jedne tezge na drugu. Ništa drugo nije mu bilo važno – ni što je prekršio saobraćajna pravila, ni što su mu ljudi bili na putu, ni što je ispred njega stajala Sonja…

Možemo poći za tim da sve objasnimo karakterom čoveka više puta osuđivanog sa izdržanim zatvorskim kaznama u kontinuiranom sukobu sa zakonom. Lako je zamisliti da se na isti način ponaša i u drugim sličnim situacijama, u kojima nema kamera i takve društvene i medijske pažnje. Ali jedna stvar ovaj napad na Sonju čini paradigmatičnim. Ovaj čovek je smatrao da je važan samo njegov neposredni interes, njegova potreba da negde stigne, bez obaziranja na druge oko sebe, da je nasilje u tom slučaju opravdano jer to što hoće, mora i da dobije, na bilo koji način, pa čak i „gazeći preko drugih ljudi“.

Predstavnici vlasti su brzo pronašli i priveli počinioca, bilo im je stalo da se ovo nasilje ne pripiše njima i njima bliskim krugovima, da se što pre ograde – u svakom društvu ima ovakvih nasilnika, biće sankcionisan, istraga je počela… A policija, kažu, nije obezbeđivala studentsku blokadu jer skup nije najavljen. I vlast poziva na mir i nenasilje. „Pozivam sve“, kaže predsednik Republike tog dana i dodaje: „I sam ću se tome pridružiti i biraću svaku reč koju ću izgovoriti u narednom periodu ne bih li uticao na smanjenje tenzija“. Ali nije uvek tako bilo. O tome najbolje svedoči izjava predsednika od 1.12.2024. da je „blokiranje puteva i ulica vrhunac nasilja, jer se time brani ljudima da negde odu, a sloboda kretanja je Ustavom zagarantovana“. Izgleda da su po tome mnogi zaključili da kad ti neko stane na put, imaš prava i da ga ukloniš, ako ti neko osujećuje namere – sve se rešava pretnjom, tučom, gaženjem, vređanjem, ponižavanjem. To je postao dominantni oblik ponašanja u dobrom delu našeg društva. Tačno je da nasilja i zločinaca ima svuda, ali srpsko društvo je više od trideset godina natapano različitim vrstama nasilja. Ovo danas nije nastalo samo od sebe. Ratovi, povratak ratnika, veličanje ratnih zasluga ratnih zločinaca je bila jedna ravan.

Prema rečima Slobodana Miloševića, njegov omiljeni opozicioni političar, ondašnji predsednik SRS, uneo je u parlament govor mržnje još tada. Uz pomoć tadašnjih predstavnika vlasti uspevao je da devalvira parlamentarni rad i onemogući svaku opozicionu kritiku vlasti, fanatično izvršavajući zadatak koji su mu dali socijalisti. Početni prostakluk je nezaustavljivo prelazio u verbalno nasilje. A potom i u fizičko – setimo se kad je jedan od poslanika SRS, bokser iz Niša, nokautirao poslanika SPO u Skupštini. Takvo nasilje izazivalo je reakciju na drugoj strani – demonstracije opozicije završene su upadom u Saveznu skupštinu, a onda je usledilo nasilje policije... U tom stranačkom okrilju radikala stasali su mnogi današnji funkcioneri vladajuće stranke, to su bili njihovi učitelji, to su bile matrice ponašanja kojih se mnogi, čak i kad to najavljuju, možda stvarno i žele, teško oslobađaju.

Ni posle 5. oktobra, a pre dolaska SNS na vlast 2012, nasilje nije jenjavalo, uselilo se u sve pore društvenog života. Dobijalo je nove izvršioce i nove političke i ideološke okvire. Na zidovima zgrada mogli su se videti grafiti „nož, žica, Srebrenica“ ili „Radovane, treba li ti garde“. Grupe silovitih prvo su pretnjama onemogućavali održavanje Prajda, a onda su napadali učesnike.

I tada, kao i sada, na delu je bilo svojevrsno simboličko nasilje koje se neprekidno podstiče i proizvodi na javnoj sceni: obnavlja se duh populizma koji od javne scene pravi gubilište, gde svako kao publika ili potencijalni saučesnik „giljotinira“ svakog ko po nečemu stoji po strani od većine. I ovakva praksa postoji na oba pola političkog spektra u Srbiji i danas. Ali ono što je pre 2012. bilo drugačije jeste da je vlast, između ostalog, bila pristojna u javnom obraćanju! Javni diskurs je postao mirniji, reakcije kontrolisane, trpelo se različito mišljenje… Prisetimo se s kakvim strpljenjem i suzdržanošću je podnosila radikalska lupanja u skupštinske klupe koje je trebalo da onemogući usvajanje SSP-a 2008. godine!

Nasilje danas vuče korene iz nasilničkih obrazaca koje je uvela radikalija u naš politički i javni život, iz bahatosti raznih lokalnih šerifa i nacionalnih monopolista na patriotizam. Duboka politička i društvena polarizacija je prouzrokovana, pre svega, ponašanjem vlasti koja je preko partije prekrila sve institucije i ustanove, ne ostavivši ni pedalj slobodnog prostora, osujećujući razne slobode i prava. Selektivnom pravdom unela je nesigurnost među građane koja, kad se tako dugo nakuplja, stvara frustraciju i otpor. SNS je ovih dana i nedelja u stalnom konfliktu da, s jedne strane, umiri proteste, smanji tenzije, vrati stvari u institucionalne okvire, a da sa druge strane „nahrani“ veliki deo svog biračkog tela narativom koje ono izgleda jedino prihvata i koje ih mobiliše, da su svi drugi neprijatelji, izdajnici i lopovi i da time spase homogenost svojih birača.

Sa druge strane, opozicija godinama ne uspeva da artikuliše nezadovoljstvo opozicionog biračkog tela, koje je fragmentisano kao i sama opozicija. Osim anti-Vučić pristupa čini se da ništa ne omogućava jedinstvenu akciju, a to se do sada nije pokazalo dovoljnim. U ovom trenutku, stavljena na marginu, opozicija više prati, nego što usmerava. Takva situacija na obe strane ne pogoduje institucionalnom dijalogu, jedinom demokratskom metodu za prevazilaženje kriza, već nažalost vodi ka još više verbalnih okršaja i vaninstitucionalnim metodama borbe za demokratske institucije koje uvek nose ogromne opasnosti od incidenata i pribegavanja nasilju.

Zato je na vlasti da omogući delovanje institucija, pre svega parlamenta, a na opoziciji da traži institucionalni dijalog, bez obzira na obeshrabrujuće lekcije izvučene iz prethodnih pokušaja. Možda će pod sadašnjim pritiskom javnosti vlast ipak pristati da političke i društvene probleme i aktuelnu krizu rešava u makar rudimentarnom obliku demokratskog dijaloga.

Nasilje nad Sonjom je u današnjem kontekstu paradigmatično – ono pokazuje izuzetno nizak stepen tolerancije prema svakoj prepreci na koju se naiđe, makar ta prepreka bila i tuđi život.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić