6. oktobar 2020.

Kulturom povezujemo tačke u podeljenom društvu

Dijalog u Centru: Kultura pod pritiskom - Položaj umetnika i kulture u gradovima i opštinama (6.10.2020)

Vesna Marjanović je, u ime Fondacije Centar za demokratiju, pozdravila prisutne u sali odakle se emitovao livestream prenos, ali i veliki broj onih koji su debatu pratili putem zoom aplikacije i na Facebook stranici naše Fondacije. Ona je istakla da Fondacija Centar za demokratiju ima dugogodišnju tradiciju u negovanju javnog dijaloga, a čini nam se da je danas vreme, vreme velikih društvenih, političkih podela, vreme kada je još potrebnije negovati javni dijalog, argumentovanu raspravu, miran razgovor koji je okrenut ka budućnosti i ka rešenjima. Zato se ova debata i odvija u okviru projekta „Povezujemo tačke“ koji ima za cilj da poveže razbijene tačke društva. Fondacija Centar za demokratiju bavi se prevashodno socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima, i zbog toga će deo debate biti posvećen i socijalnom položaju umetnika, ali i svim onim posledicama koje je pandemija COVID-19, politička i ekonomska kriza, uticala na rad ustanova kulture i umetnika. Podsetivši da je Srbija prethodnog dana obeležila 20-godišnjicu od petooktobarskih demokratskih promena, zamolila je učesnike da u uvodu kažu nekoliko reči o tome šta je za njih značio ovaj datum, šta im znači danas? Da li smo osvojili slobodu, pa je danas izgubili?

Marijana Cvetković je istakla da je to datum koji obeležava jedan veliki kolektivni pad u smislu nerazumevanja istorijskog trenutka, nas kao društva. Osećam se deo kao deo razreda ponavljača koji će možda imati ponovo priliku da se suoče sa tim pitanjima i konačno polože taj ispit, rekla je ona. Minja Bogavac je 2000. godine napunila 18 godina, upisala Fakultet dramskih umetnosti i prvi put izašla na glasanje. Bez obzira na svu naknadnu pamet i moguće istorijske analize, za mene je 5. oktobar zaista bio fantastičan ulaz u svet odraslih, u nešto što je život. Bez obzira na sve što se desilo kasnije, ja ne dam da se u taj moj prostor ulazi drugačije i 5. oktobar mi je vrlo važan i drag datum, naglasila je ona. Nela Tonković je istakla da pravi veliku razliku između 5. oktobra pre 20 godina i danas. Juče sam taj datum proslavila sa svojim prijateljima. A ovaj jučerašnji 5. oktobar je jedna velika zapitanost i verovatno se najbolje može opisati Miljkovićevim stihovima „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“. Rekla bih da nismo uvek umeli da pevamo, ali da smo slobodu izvojevali. Lidija Jovanović iskreno veruje u revolucije u društvima koja su učmala, kao što je ovo naše. Ali kao što smo iz istorije naučili, svaka revolucija ima svoje zaokrete, koji nisu uvek pravični, nisu svima doneli ono što su očekivali, ali je to i logično jer nisu svi bili na ulicama tog dana iz istih motiva. Ono što je dobro je da smo imali par godina zaleta i osećaja da nešto može da se menja, a na kraju se završilo tako što smo svi sada u nekim svojim mračnim uglovima, iz kojih ćemo nadam se izaći možda kroz neku novu revoluciju. Nikola Krstović - meni 5. oktobar sada izgleda kao noć nekog fenomenalnog orgazma, a onda se ujutru probudite i shvatite da morate da operete zube i doručkujete. U istorijskim okolnostima je 5. oktobar je zaista značajan dan, a 6. oktobar je očigledno jedan večiti dan i taj osećaj ispražnjenosti koji se nije ostvario u tom velikom naletu ostaje i dan danas.

Generalnu sekretarku Evropa Nostre, Snešku Quaedvlieg-Mihailović, Vesna Marjanović predstavila je pročitavši jedan njen citat: „Čvrsto verujem da projekti obnove kulturnog nasleđa imaju moć da pomognu da se zajednice ponovo okupe, da zaleče rane, da ohrabre društvenu koheziju i saradnju i podstaknu pozitivnu energiju gde nove ideje mogu da procvetaju“. Peti oktobar je za mene bio osećanje oslobođenja jedne velike tegobe, da ne moram više u Evropi da se pravdam šta je Srbija, podsetila je ona. Osećanje sreće, ponosa i odgovornosti – da taj proces koji je tada krenuo nastavimo, da se odupiremo pritiscima na demokratiju i borimo za evropske vrednosti. Moja misija je da to činim kroz zaštitu kulturne baštine. Bez obzira na sve pritiske, verujem da udruženi, zajedno, možemo da napravimo pomak i osvojimo male pobede koje će voditi ka suštinskom preporodu i stavljanju kulture na mesto koje joj pripada, a to je „rudnik zlata“ svakog društva i države, nešto što oplemenjuje i povezuje, jer je veoma važno rušiti zidove i podizati mostove. U Evropi smo proteklih 20 godina dosta uspešno lobirali da EU prihvati da je kultura sastavni deo bazičnih vrednosti za budućnost Evrope. Graditeljska kultura bazirana na visokom kvalitetu mora da postoji i u Srbiji, balans između zaštite kulturne baštine i savremenog graditeljstva. Ne možemo da govorimo o održivom razvoju i budućnosti Evrope ako zajednički ne sačuvamo ono što je identitet društva u Evropi. Paradoks je da Srbija, bar deklarativno, nastoji da postane članica EU, a najmanje se govori o značaju kulture i kulturne baštine. Kulturna baština je pod velikim pritiscima, naročito u velikim gradovima, zbog investicionih projekata, uticaja novca, bez učešća građana i struke. Primer je Kalemegdan i suludi projekat izgradnje žičare. Evropa Nostra je odigrala ulogu katalizatora da objedini stručnjake i građane koji su digli glas, probili zid ćutanja i straha. U tome želim da vidim početak jednog ohrabrenja pokreta za zaštitu kulturne baštine Srbije. Ako se udružimo, možemo da zaustavimo neopravdane projekte. Sada imamo novu akciju, Stari savski most, takođe jedan suludi projekat da se on „razmontira“ i negde drugde postavi. On treba, kao i Kalemegdan, da postane simbol udruživanja i simbol zelene transformacije Srbije na putu ka Evropi, upravo sve suprotno od onoga što se sada zagovara kao urbanistički razvoj Beograda. To je i prilika da se poveže taj svet kulture, iz svih oblasti umetnosti, jer je ovo zajednička borba svih nas, moramo da budemo solidarni i da se podržavamo.

Da zaključim, bez obzira na pritiske, nije sve tako crno, moramo se zajedno boriti i možemo uspešno da se izborimo za Evropu u našoj Srbiji i Srbiju našoj Evropi.

Važno je što je FCD pokrenula ovakav razgovor, jer sve ovo je pitanje odbrane demokratije, vladavine prava, socijalne pravde, vrednosnog sistema, integriteta, pravljenja mostova poverenja. Povezivanje tačaka - veoma je važno da se ljudi iz kulture povezuju sa kolegama koji se bave održivim razvojem, klimatskim promenama. Odgovor na sve pritiske je – „Povezivanje tačaka“, i unutar Srbije i regiona i Evrope.

Nela Tonković, istoričarka umetnosti, direktorka Narodnog muzeja Šabac, govorila je o spomenicima u javnom prostoru i užarenim polemikama povodom najnovijeg spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Po njenom mišljenju, čini se da je javnost podeljena, da li mi kao građani imamo odgovor za ono što se dešava. Tu se dotičemo politike, političari direktivama uređuju sa vrha, dobijamo gomilu novih spomenika, doduše fasade su uređene, niz nekakvih zahvata koji treba od Beograda da učine grad koji liči na neku daleku megalomansku zemlju gde se takvi spomenici podižu. Politika izražava svoju ideologiju spomenicima, tako da se teško može prigovoriti spomeniku Stefanu Nemanji, jer kažu - on je osnivač srpske države, iako istorijski izvori govore da to nije tačno. Ti novi objekti zahtevaju našu pažnju, možda i divljenje, ali paralelno sa time postoji proces brisanja urbanog tkiva. Na Savskom trgu je postojao spomenik otvoren 2012. godine i to je bila nemušta želja da se komemoriraju branioci otadžbine i žrtava rata. Građani ga nikad nisu prihvatili, ali je bio deo savremenosti. Sada se inauguriše novi spomenik bez ikakvog učešća građana u tom odlučivanju.

Imamo i drugačiji primer, a to je grad Šabac u kojem radim. Organizovane su radionice sa građanima pod nazivom „Kultura sećanja“ i kroz te razgovore su mladi arhitekti došli do konačnog rešenja za gradski trg, i to je sada jedan prostor koji građani koriste slobodno i koji je učinjen po njihovoj meri. Pitanje je - za šta smo mi spremni da se izborimo? U slučaju spomenika Stefanu Nemanji inicijative koje se tome protive se dešavaju sada, a ne kada je krenula ideja o njegovom podizanju. Pitanje je i šta ćemo kasnije sa njim, jer to je megastruktura visine jedne sedmospratnice i galimatijas značenja i ništa nam ne govori suštinski o društvu. Prošlost treba da bude komemorirana na drugačiji način.

Jasminko Halilović, osnivač Muzeja ratnog detinjstva, koji se našao na Forbsovoj listi „30 ispod 30“ najuticajnijih ljudi na svetu mlađih od trideset godina, istakao je da je kultura pod pritiskom i muzeji naročito u uslovima pandemije korona virusa. I pre pandemije razmišljali smo o preduzetničkom pristupu održanja muzeja, o samoodrživosti, o novim modelima menadžmenta u kulturnim institucijama. Izvori prihoda su uglavnom državni, nedovoljni, često uslovljeni političkim pritiscima, ali nose i izvesnu sigurnost. Mi smo javni prostor, naše delovanje je uslovljeno kontaktima s javnošću, što sada nije moguće zbog pandemije. Kada nema aktivnosti, teško je izaći pred donatore i tražiti sredstva. Oni su i preusmerili svoja sredstva na zdravstvo i neke druge sektore. Dakle, problemi zbog pandemije su na dva fronta - nema aktivnosti i nema finansiranja. Naš Muzej ratnog detinjstva i nezavisne institucije kulture su pod pritiskom - politike su iskoristile pandemiju korona virusa da zadaju udarac nezavisnoj kulturi usmeravajući finansiranje nacionalnim kulturama, marginalizaciji sekularne kulture. U „modi“ političara su projekti nacionalne kulture i verskih zajednica. U Sarajevu je donekle i bolja situacija nego u drugim delovima, ali ceo region i svet imaju slične probleme i izazove. Lideri ne vide značaj kulture, naročito nezavisne, u mnogim državama je tako. Govori se o merama za pomoć privredi, a ne misli se koliko su i naše institucije važne za državu, pa čak i ekonomski. Mi donosimo novac državi iz inostranstva. Pitanje je kako da vratimo dostojanstvo našim institucijama i koleginicama i kolegama iz kulture. Dodao bih da mi sami treba da stvaramo pritisak - da radimo na svom ponosu, ne može kultura da savija kičmu pred politikom, nemamo pravo na to, mi čuvamo kulturno-istorijsko nasleđe društva.

Minji Bogavac, dramaturškinji i direktorki Šabačkog pozorišta (osnivač Reflektor teatra) se čini da smo 20 godina kukali na razne probleme, ali iz perspektive ove godine sve to izgleda kao lep i srećan period. Pandemija i sve što ona nosi su izvukle tlo pod nogama našoj umetnosti, treba puno vremena da smislimo nove formate obraćanja u pozorištima. Teško nam je da prihvatimo novu realnost, pokušava se da se dođe do nekog kompromisa, ali čini mi se da smo dosta trapavi u tim pokušajima. Mere i instrukcije koje smo dobili delegiraju odgovornost na pojedince koji vode pozorišta. Moja želja je bila da pokušam, makar u jednoj instituciji, da se nezavisna scena više uvažava, jer je ona obučila fantastične kadrove, oni su često i izvođači i reditelji i autori i producenti. Tu bi zaista imalo šta da se nauči, ali institucije moraju da pristanu na pravičniju raspodelu resursa. Utisak je da su institucije kao tvrđava, zatvorene. I termin „institucionalno“ se izjednačava sa „profesionalno“, a nezavisna scena nije ništa manje profesionalna, možda je čak i profesionalnija, jer vidi širu sliku. Sada, zbog pandemije, institucionalna pozorišta imaju zaista milionske gubitke, ali nezavisna scena ne, jer kada krenete od nule dođete na nulu, a i bili smo mnogo fleksibilniji u vreme pandemije, snalažljiviji, ali i sa mnogo manje sigurnosti.

Vreme je toliko loše, odgovornost i uloga radnika u kulturi je da pokušaju da unesu neku nadu u društvenu atmosferu. Ovo je mogućnost da se obriše jaz između institucionalne i nezavisne scene, moramo se prilagoditi ili nas jednostavno neće biti.

Predrag Ličina, reditelj i pisac iz Zagreba, počeo je izlaganje šalom, istakavši da je najkompetentniji da uporedi spomenike naša dva glavna grada. U Zagrebu je Milan Bandić izgradio veliki spomenik Tuđmanu, a preko puta spomenika je smislio da napravi spomenik domovini koji je kao jedna klupa iz koje će se dimiti, ići će magla, dakle prodao je narodu maglu. Kako je društvo užasno polarizovano, mi možda i ne znamo da postoji ceo niz ljudi kojima je to sve u redu. Ne postoji kompjuterski program koji bi odredio šta je kič i treš, a šta ne. Naša dva grada su slična. Kocke na Trgu u Beogradu, slično se dogodilo u Zagrebu, Bandić je izgradio fontanu, ali autobusi ne mogu da se okrenu oko nje, onda je on srušio fontanu i sagradio „lepšu i manju“. U mojoj branši, filmskoj industriji, se čini mi se najviše oseća povezanost. Ali s dolaskom desničara na vlast, npr. u Sloveniji, para za film nema, i to ne samo za slovenski film, nego i za hrvatski i srpski, jer se radi o koprodukcijskim projektima koji su postali formula za kreiranje i finansiranje filmova na ovim prostorima. Društvo je toliko polarizovano da ne vidim uopšte kako se boriti protiv toga.

U Hrvatskoj se pandemija najviše osetila na primeru Rijeke, kao prestonici kulture za ovu godinu, projekat je pripreman 3-4 godine, a zbog pandemije je sve stopirano. I na globalnom nivou je slično, mnogo ljudi ostaje bez posla. Filmska industrija je najskuplja, samim tim i najriskantnija. Zbog krize se moraju menjati planovi, odlagati ili prekidati snimanja, situacija je ponekad baš teška.

Oni koji određuju ta pravila, oni su neozbiljni, npr. kažu ne može koncert za 100 ljudi, a istovremeno može misa za 100 ljudi. Zatim, bili su izbori u sred pandemije, kada je sve moglo, a onda pet dana posle izbora ne može. To su sve okolnosti u kojima mi moramo da se snalazimo.

Ivan Lalić, osnivač MIKSER festivala čije su pripreme u toku, rekao je da je festival pod pritiskom, ali kontrolisanim. Mikser 2020. je nastao pod nadrealnim okolnostima, odlučili smo da napravimo iskorak i odemo 25km od Beograda u prirodu, gde je sve mere lakše primeniti. Napravili smo format koji kombinuje offline i online, biće nešto publike, ali ćemo sve direktno prenositi. Drugi pritisak je finansiranje - država vrlo slabo ili nikako ne pomaže nezavisne projekte. Mi smo razvili neke alternativne metode prikupljanja sredstava. Koncept ovogodišnjeg festivala iskoračuje ka temi održivog razvoja, Evropski zeleni dogovor će biti tema. To je logičan izbor, pogotovo u svetlu sadašnje pandemije koja je na neki način „osveta prirode“. Radujemo se što klasične discipline kombinujemo sa ovim pristupom. To je neki naš miks koji predlažemo za budućnost.

Nikola Krstović, kustos, smatra da je suština u obrazovanju i da mladi ljudi žele neki sistem i strukturu. To naravno nisu dogmatski i zatvoreni pristupi i sistemi, ali studentima nakon sjajnog obrazovanja na Univerzitetu treba neki sistem. Mladi ljudi odlaze, evropski sistem im nudi mogućnost unovčavanja znanja. Znanje i primena znanja su veoma važni, a mi ih u Srbiji propuštamo. Postoje veliki planovi i krupne reči, a male ali suštinske stvari nam izmiču. Segmentacija kulture više nije toliko važna, a pritisci postoje dobri, ali i krajnje negativni. Važne su svakodnevne, male stvari, na svakom koraku, npr. u obraćanju vozaču ili na šalteru vidite nivo kulture na koji je neko trebalo da utiče. I UNESKO je prilično nedefinisan u tome šta je to kultura, a tek kod nas se o tome nismo dogovorili, to je jasno kao dan. Kako smo došli do vrednosti i kako se one preslikavaju na korpus ljudi koji ne žive i ne rade u kulturi, nego je osećaju kao neku vrstu posledica? Da se vratim na obrazovanje, institucionalna kultura, npr. muzeji, nikada nismo imali jasan sistem nadležnosti, procedure, a samim tim i svest o ophođenju prema celoj zajednici, npr. obezbeđenje u muzeju koje se ponaša kao pripadnik službi bezbednosti. Dok su mladi ljudi ovde, da imaju bar neku vrstu otpora, da uspostavimo neki sistem, to je integritet, da se integritetom prekine ta trgovina uslugama, podaništvo, to je u Srbiji veoma teško. Pandemija samo kristališe ili ogoljava pravo stanje. Ne zagovaram nekakvu institucionalnu dogmu, ali moramo da naučimo da funkcionišemo zajedno, da povežemo te tačke. Kultura jednog društva je po meni posledica postojanja sistema i novog odnosa prema profesiji.

Marijana Cvetković, osnivačica Stanice Servisa za savremeni ples, govorila je o Fondu solidarnosti za pomoć umetnicima, koji se pojavio u trenutku kad se videlo da država neće reagovati. Grupa ljudi je pokrenula ideju da se napravi mali fond solidarnosti i da se pomogne nekolicini ljudi da prevaziđu krizu. Okupilo se nekoliko udruženja, pokušali smo da osmislimo proceduru koja će se bazirati na solidarnosti, blizu 1.700 ljudi nam se prijavilo na taj konkurs. Najteži deo posla je bio pročitati sve to, komunicirati sa ljudima, razumeti domete te krize i koliko je sistem pogrešno postavljen. Najviše ljudi se javilo iz kulturne industrije, taj model koji nam se nameće iz države je najpogubniji model, opasan kada dođe kriza. Drugo, ogroman broj glumaca se javio iz raznih pozorišta iz Srbije kojima lokalne samouprave nisu pomogle. Treće, mnogo je onih koji su se javili jer su srećni što je iko pokrenuo neku akciju. Ljudima je zaista potrebna solidarnost, a na nju nailaze vrlo retko. Ko smo mi iz kulture i šta mi radimo? Ključ da se izvučemo iz ove zaglavljenosti i jaza između institucionalne i nezavisne kulture je da razumemo da između nas nema jaza, on je stvoren veštački ovim sistemom da bi mogao lakše da manipuliše, a mi smo ga prihvatili ne razumevajući njegove posledice – da živimo teže i radimo pod velikim pritiscima. Ja verujem da ćemo svi zajedno da smognemo snage da nešto promenimo. Svaka debata o kulturi se mora povesti o tome šta mi ljudi zaista radimo i šta nam je činiti, jer od nas zavisi, institucije nisu zgrade, nego ljudi. Ima posla za nas, ali je potrebno da svi shvatimo da smo zajedno u istom problemu.

Lidija Jovanović, kostimografkinja i predsednica ULUPUDS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije), ukazala je na činjenicu da su se za ovih 20 godina stvari strašno promenile. Od udruženja koje se bavilo umetničkom promocijom svojih članova, došli smo u poziciju da postanemo čisto socijalna institucija. Mnogi naši članovi ne dobijaju prostor da se neko bavi njihovim angažmanom, a ima nas u svim oblastima umetničkog delovanja. Komuniciram sa mnogo njih, 70-80% problema nisu umetnički problemi, nego isključivo egzistencijalni. Ljudi su zarobljeni u egzistenicijalni problem. Drugo, kada je u pitanju izlagačka delatnost, nema slobodnih galerija u kojima može da se konkuriše, ljudi u žiriju su povezani sa političkim strukturama i dođete u poziciju da nemate gde da izlažete. A sada je izgubljen i kontakt sa publikom, koji je veoma važan impuls za umetnika. Ono što je zaključak rada pod pritiskom, umesto da budemo pokretač društva, svedeni smo na socijalnu kategoriju, umesto da se bavimo umetnošću i proizvodimo novu umetničku vrednost. To više nije u fokusu društva, fokus je na tome kako da preživimo. Jedino čemu se nadam je to što su sve svetske krize donosile i kulturni procvat, pa da će se to desiti i sa ovom.

Na kraju izlaganja Vesna Marjanović je zaključila da uprkos svim razlozima za brigu, ne bi bilo dobro da završimo sa pesimizmom. Da zatvorimo krug time što ću reći da smo mi, politički aktivisti 5. oktobra mislili da smo napravili čudo, a danas stvari izgledaju zaista obeshrabrujuće. Ali je činjenica je da su demokratski procesi, procesi. Često dugotrajni. I zbog toga je neophodno da se prilagođavamo i ne odustajemo. To se iskristalisalo i u današnjoj debati. Jedno je da nemamo dovoljno jaku povezanu mrežu organizacija civilnog društva, umetnika i institucija kulture u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, bez obzira na Poglavlje koje je u ovoj oblasti zatvoreno. Regionalno povezivanje je veoma značajno. Uostalom, i u najgora ratna vremena, umetnici su ti koji nikada nisu rušili mostove i prekidali saradnju. Jači stepen udruživanja svih oblasti i delatnosti na polju kulture je očigledno potreban. Fragmentacija koju smo konstatovali na našim ranijim debatama koja postoji i u političkim strankama, i sindikatima i društva u celini, postoji i na polju kulture. Strah pojedinaca o kojem je bilo reči, je razumljiv u situaciji kada imate osećaj da nemate oslonac. Zbog toga je udruživanje važno, jači glas u oblasti kulture će taj oslonac da pruži ili bar ljude više da ohrabri. Obrazovanje mladih ali i odraslih je takođe veoma važno. Treba da koristimo elokvenciju, kreativnost a i popularnost kulturnih poslenika da šaljemo važne poruke. To mnogi već čine, ali je danas potrebno dići glas i protiv jedne izuzetno toksične atmosfere koja je stvorena. Ljudi danas komuniciraju putem ličnih uvreda, u medijima, na društvenim mrežama, na javnim mestima. I to je jedna nekultura koja je nažalost postala opšteprihvaćena. Na taj način komuniciramo samo između sebe, a zaboravljamo da treba da komuniciramo sa građanima, i o estetici i o tome šta znači spomenik Stefanu Nemanji ili bilo koji drugi projekat u kulturi. Kultura nije odvojena od građana, jer oni imaju pravo da učestvuju u kulturnom životu ne samo kao pasivni posmatrači. Na kraju, možda i najvažnije, jeste borba za osvajanje polja slobode. Bez slobode nema ni kreativnosti, ni umetničkog ni bilo kakvog drugog slobodnog izražavanja.