• 11. juli 2020.

Hitno utvrditi mere pomoći osetljivim grupama koje su ostale bez posla i prihoda tokom vanrednog stanja

Objavljen monitoring izveštaj mera tokom vanrednog stanja u oblasti socijalne politike i zapošljavanja, javnog zdravlja i zaštite potrošača i obrazovanja Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (NKEU)

Nacionalni konvent o Evropskoj uniji (NKEU) objavio je Monitoring izveštaj mera tokom vanrednog stanja u oblasti socijalne politike i zapošljavanja, javnog zdravlja i zaštite potrošača i obrazovanja.

Fondacija Centar za demokratiju učestvovala je u izradi ovog dokumenta i to u ime radne grupe Nacionalnog konventa – Radna grupa za pregovaračka poglavlja 2 i 19 – Socijalna politika i zapošljavanje.

Tokom vanrednog stanja mnogi od donetih propisa su direktno uticali na radni status, radna prava, zaposlenost i socijalni položaj, te svakodnevni život građana u Republici Srbiji. Neke od uredbi neposredno su regulisale način rada zaposlenih, dok su druge posredno uticale na zaposlene kod pojedinih grupa poslodavaca regulišući prevashodno ograničenja ili zabranu obavljanja pojedinih privrednih delatnosti.

U dokumentu je predočen pregled mera relevantnih za oblast socijalne politike i zapošljavanja, kao i primena mera i njihove posledice na tržište rada i radna i socijalna prava.

U kratkom vremenu na počektu vanrednog stanja najviše su se s gubitkom posla suočili radnici u delatnostima čije je obavljanje uvođenjem vanrednog stanja zabranjeno, pre svega, ugostiteljstvo i turizam, sektor ličnih usluga.

Prvi na udaru bili su radnici zaposleni po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Smanjen obim privredne aktivnosti je posebno pogodio lica koja su radno angažovana van radnog odnosa (ugovor o delu, ugovor o privremenim ili povremenim poslovima, angažovani preko omladinskih i studentskih zadruga čije je ugovore lako otkazati i bili su prvi na udaru poslodavaca).

Pored toga što nemaju pravo na neplaćeno odsustvo, njihov položaj je, u slučaju gubitka posla, znatno nepovoljniji od lica koja su u radnom odnosu – svoja prava mogu ostvarivati samo u redovnoj parnici, poslodavac ne mora da sprovede postupak otkaza. Takođe, oni nisu obuhvaćeni merama zaštite predviđene za pomoć poslodavcima koje imaju za cilj da spreče otpuštanja – radno angažovani van radnog odnosa ne računaju se, na primer, u procenat od 10% radnika koje bi poslodavac mogao da otpusti, a da istovremeno zadrži pravo na državnu pomoć.

Odmah po uvođenju vanrednog stanja i prekida rada brojnih privrednih subjekata, čime se odmah postavilo pitanje sudbine velikog broja radnika, održana je vanredna sednica Socijalno-ekonomskog saveta na zahtev UGS Nezavisnost koji je predložio uvođenje moratorijuma na radno pravni status za najmanje 90 dana koliko može trajati vanredno stanje. Isti sindikat je 19. marta uputio tzv. 10 pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U toj početnoj fazi, u celoj zemlji zaposleni koji su morali da nastave rad, suočili su se sa nedostatkom zaštitne opreme i činjenicom da “veliki broj preduzeća nije obezbedio maske, rukavice i sredstva za dezinfekciju u skladu sa Uredbom Vlade o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja, ali i Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. 

Podaci o broju otkaza ugovora o radu, raskida ugovora o delu odnosno ugovora o privremenim i povremenim poslovima, te drugim oblicima radnog angažmana koji su neposredno prouzrokovani pandemijom još uvek nisu precizni i najčešće su kontradiktorni, kao što pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje.

Broj nezaposlenih u Srbiji u prvom kvartalu ove godine je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u poređenju na poslednjim kvartalom 2019. godine opao za 3.800, ali je broj zaposlenih smanjen za 60.800.

U poslednjem kvartalu 2019. godine bilo zaposleno 2.938.200 radnika, a u prvom 2020. godine 2.877.400. Od 60.800 radnika za koliko je smanjen broj zaposlenih u formalnom i neformalnom sektoru najveći broj njih je ostao bez posla (51.400) u neformalnom sektoru.“  To su u najvećem broju prekarni radnici, koji ne uživaju prava po osnovu rada (socijalno osiguranje), u uslovima u kojima se ne poštuju mere zaštite bezbednosti i zdravlja na radu. Među njima su, na primer, sakupljači sekundarnih sirovina, i oni angažovani u ugostiteljstvu, ulični prodavci, razne vrste neregistrovanih zanatlija, radnici u delatnostima koje su zabranjene, ili delatnosti koje su suočene sa drastičnim padom tražnje tokom vanrednog stanja.

Veliki broj zaposlenih koji je nastavio rad u prostorijama poslodavca pripadao je kategoriji radnika „na prvoj liniji rizika“, gde su “najveći udeo zauzimali zdravstveni radnici (51,7%), radnici u trgovini (35,8%), osobe angažovane u higijenskim aktivnostima (4%), a među ostalima su bile osobe koje obavljaju ličnu negu, stručnjaci i stručni saradnici u različitim delatnostima, kao i vozači”.

Prema istom istraživanju, izrazitu većinu zaposlenih “na prvoj liniji fronta” činile su žene, čak 86 %.

Ostalo je neregulisano i pitanje obavljanja rada van prostorija poslodavca za zaposlene koji su, zbog obustave rada predškolskih ustanova i obustave nastave u osnovnim školama, istovremeno brinuli o deci.

Pandemija i mere uvedene tokom vanrednog stanja na različit način su pogodile posebno osetljive društvene grupe među kojima starije od 65 godina i to naročito smeštene u domovima za smeštaj odraslih i starijih lica, osobe sa invaliditetom, osobe sa hroničnim oboljenjima, osobe sa autizmom, lica koja žive u neformalnim naseljima bez pristupa pijaćoj vodi. Mere koje su uvođene nisu vodile računa o pravima i potrebama ovih lica, prilagođavane su tokom vanrednog stanja, što je neretko dovodilo do različitih interpretacija i konfuzije među građanima. Kapaciteti ovih ustanova pokazali su se kao nedovoljni da odgovore na posebne zahteve tokom pandemije i vanrednog stanja.

Dokument sadrži i sledeće preporuke koje su se pokazale kao rezultat iskustva u ovoj oblasti, za vreme vanrednog stanja, a one su: 

• Unapređenje socijalnog dijaloga se nakon iskustva u uvođenju mera tokom vanrednog stanja i paketa mera za privredu i građane pokazuje dodatno važnim. Konsultacije oko uvođenja mera verovatno bi bile umanjile nedostatke pri njihovom dizajniranju i obezbedilo selektivniji pristup pojedinim naročito ugroženim i osetljivim društvenim grupama.
• Neophodno je hitno utvrditi, kako na kratkoročnom, tako i na srednjoročnom planu, mere pomoći osetljivim grupama koje su ostale bez posla i bez prihoda tokom vanrednog stanja, a koje nisu obuhvaćene do sada uvedenim merama podrške privredi i građanima (kao što su radno angažovana lica van radnog odnosa i neformalni radnici);
• Unaprediti pravni okvir obavljanja rada van prostorija poslodavca (rad na daljinu, rad od kuće): postojeća regulativa pokazala se kao nedovoljna u uslovima pandemije ili sličnih kriza koje mogu uslediti. Unapređenje pravnog okvira treba sprovesti kroz izmene i dopune Zakona o radu u skladu sa evropskim standardima, a neophodno je obavezati i poslodavce da svojim internim aktima regulišu način obavljanja rada van njihovih prostorija.
• Institut radne obaveze neophodno je drugačije regulisati i to po mogućstvu drugim relevantnim zakonima, a ne kao što je sad regulisano Zakonom o odbrani i Zakonom o vojnoj, materijalnoj i radnoj obavezi.
• Neophodno je na osnovu jasno mapiranih potreba i plana unaprediti infrastrukturne i stručne kapacitete u ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika i organizacija socijalne zaštite za pružanje usluga domskog smeštaja;
• Unapređenje kapaciteta Inspektorata za rad već godinama se pokazuje kao neophodnost i to kako kroz novo zapošljavanje, unapređenje stručnosti inspektora, povećanje budžetskih sredstava, ali i kroz preciznije regulisanje nadležnosti, sada posebno i na osnovu iskustva o povredama radnih prava u periodu vanrednog stanja.