• 1. juli 2020.

Nije moguće razdvojiti dostojanstven rad od ekonomskog rasta

Panel diskusija „Ekonomski izazovi i promene na tržištu rada u doba COVID-a“

Sa Centrom za visoke ekonomske studije (CEVES) kao partnerom, organizovali smo još jednu diskusiju podstaknutu krizom koju je prouzrokovala pandemija COVID-19. Razgovor pod naslovom „Ekonomski izazovi i promene na tržištu rada u doba COVID-a“ održana je u onlajn formatu u sredu, 1. jula 2020. godine, u okviru projekta „Održivi razvoj za sve“ uz podršku vlada Švajcarske Konfederacije i Savezne Republike Nemačke u saradnji sa Fondacijom Ana i Vlade Divac i Beogradskom otvorenom školom, kao i sa partnerima Timočkim omladinskim centrom i Beogradskim fondom za političku izuzetnost.

Fondaciju Centar za demokratiju predstavljala je naša istraživačica Sarita Bradaš, koja je govorila o stanju na tržištu rada tokom vanrednog stanja, posledicama koje su kriza i mere Vlade imali na prava zaposlenih, a posebno na poštovanje principa dostojanstvenog rada.

Okvir za ovaj razgovor su Ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija (COR/SDG) i to Cilj održivog razvoja broj 8 – privredni rast i dostojanstven rad (COR 8), i to u kontekstu socio-ekonomskih posledica pandemije COVID-19.

U uvodnom obraćanju, Kori Udovički (CEVES) istakla je da projekat „Održivi razvoj za sve” treba da poštuje ključni princip Ciljeva održivog razvoja, a to je njihova neodvojivost. Globalna ekonomska kriza 2007-2008. osvetlila je vezu između privrednog rasta i kvalitetnog zapošljavanja. Do tada, vladao je Vašingtonski konsenzus koji se zasnivao na premisi da samo tržište rešava privredni rast, te da je samo važno imati dovoljno pa će se kroz preraspodelu podeliti siromašnima ili za održanje životne sredine. Finansijska kriza je, uz kontinuirane ideološke rasprave koje i dalje traju, donela svest o nerazdvojivosti razvoja i dostojanstvenog rada. Ona je istakla da je Srbija u 2019. godini imala ubrzan privredni rast i da je kriza koju je donela pandemija to presekla. Projekcije koje se danas daju, na kratki rok, predviđaju oko 3% pada privrednog rasta. Tokom vanrednog stanja, najveću štetu su pretrpela mala i srednja preduzeća (oko 25%), a velika preduzeća daleko manje, tako da u proseku govorimo o 15-20%. Ipak, mala i srednja preduzeća pokazala su impresivnu žilavost čemu su delimično pomogle mere Vlade, ali i snalažljivost i radni kapacitet ovih preduzeća u teškim uslovima. Ono na čemu se najviše zasnivao zalet u rastu 2019. godine bile su strane direktne investicije, nekretnine i državni infrastukturni projekti. Velika većina ovih projekata se nastavlja, uglavnom do marta meseca, a onda nastupa prazno polje. Zbog toga se može reći da je budućnost neizvesna.

Istovremeno, pokazalo se da COVID donosi više lokalizacije pa se sve više govori o mogućnostima i nadi da će strani investitori preseliti poslove sa daljih ka lokacijama bližim matičnim zemljama, zbog otkrivenih slabosti globalnih lanaca. To se neće dogoditi brzo, i za Srbiju će svakako biti neizbežno da se uključuje u globalne lance vrednosti i to na taj način što će svoju domaću industriju uključivati u te tokove, a ne samo čekati inicijative stranih partnera ili investitora. To će činiti i tako što možda neće odmah moći da obezbedi kvalitet radnih mesta, ali će morati to da čini uz pozitivnu perspektivu tih radnih mesta. Period od narednih godinu ili godinu i po dana biće težak i najteže će pogoditi najranjiviju radnu snagu, zaključila je Udovički.

Sarita Bradaš (Fondacija centar za demokratiju) je na početku svog izlaganja podsetila šta je definicija dostojanstvenog rada koji predviđaju Agenda Međunarodne organizacije rada (MOR) i Pakt o socijalno-ekonomskim pravima. Ta definicija sadrži mogućnost zapošljavanja, socijalnu zaštitu, prava na radu i socijalni dijalog. Srbija je bila vrlo daleko od ispunjavanja ovih standarda i pre krize.

U 2019. registrovana zaposlenost za razliku od anketne zaposlenosti bila je 49,5%, a registrovana nezaposlenost je oko 19%. Na tržištu rada visok je udeo ranjive zaposlenosti, a oni su bili najviše pogođeni krizom. Veliki je udeo i zaposlenih na određeno vreme i na privremenim poslovima (450.000 u 2019.) – koji su prvi na udaru i najlakši za otpuštanje. I udeo neformalnog rada je visok i iznosi oko pola miliona ljudi, od kojih je polovina zaposlena van sektora poljoprivrede. U prvom kvartalu 2020. u formalnom sektoru manje je samozaposlenih u poređenju sa 2019-om godinom, i to za 17.700, a u neformalnom skoro 31.000.

Kada je u pitanju socijalna zaštita – većina onih koji su izgubili posao neće imati naknadu za nezaposlenost, jer je za tu naknadu potrebno da ste minimum 12 mesesi zaposleni u formalnom sektoru ili sa prekidima godinu i po dana. Samo 5% nezaposlenih koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje prima naknadu za nezaposlenost, većina njih naknadu dobija do šest meseci u iznosu oko 15.000 dinara, i ove godine ih je manje nego prošle. Najveći broj ljudi ostaće i bez posla i bez naknade za nezaposlenost.

Prosečna zarada je veća za 1,3%, ali nju većina zaposlenih ne prima. S druge strane, medijana zarade je u aprilu smanjena u odnosu na februar 2020.

Što se socijalnog dijaloga tiče, u donošenju mera, sindikati su bili potpuno isključeni iz priče. Socijalni dijalog je u redovnim okolnostima bila samo igra, a u vanrednim okolnostima nije ni postojao, zaključila je Sarita Bradaš.

Jovan Protić (MOR) informisao je učesnike o tome kako je Međunarodna organizacija rada merila uticaj Covid na zaposlenost. U aprilu je prikazana jedna vrsta baze podataka svih mera koje su države članice primenile za vreme pandemije. Urađena je anketa sa poslodavcima, prikupljeni administrativni podaci iz nacionalnih službi za zapošljavanje i drugih državnih organa i agencija. Podaci su ukršteni na osnovu modela koji je imao za cilj da izračuna koliko je izgubljeno radnih mesta i to je onda pretvoreno u „full time job equivalents“, odnosno u obliku 8-časovnog punog radnog vremena. Ovi podaci se ne odnose nužno na one koji će ostati bez posla već na količinu rada i produktivnost, a time i mogućnost da se stvori neko dodatno bogatstvo.

U prvom kvartalu 2020. izgubljeno je oko 5,4% radnih sati na globalnom nivou, od čega je Azija izgubila 7,5%, što je prevedeno u ekvivalente poslova sa punim radnim vremenom– kao da je 155 miliona radnih mesta prestalo da postoji preko noći. U drugom kvartalu akcenat krize se preselio u Evropu i Ameriku, gde je izgubljeno oko 14% globalnih radnih sati, što je ekvivalent sa 480 miliona radnih mesta. Pre udara Covid krze registrovana nezaposlenost bila je na 180 miliona ljudi.

Na svetskom tržištu rada bilo je četiri vrste odgovora na krizu: 1. skraćenje radnog vremena; 2. lica koja su se zvanično vodila da su u radnom odnosu ali zapravo nisu radila; 3. klasična nezaposlenost odnosno nezaposleni koji traže posao a ne mogu da ga nađu i 4. potpuna neaktivnost odnosno povlačenje sa tržišta rada.

Evropa je po podacima bila negde na sredini – u drugom kvartalu izgubljeno je 14% radnih sati što je ekvivalent 45 miliona radnih mesta. U Srbiji i regionu, nije bitno drugačije nego u Evropi. U prvom kvartalu izgubljeno je 5,5% radnih sati odnosno 190.000 poslova sa punim radnim vremenom kao ekvivaletnom, a u drugom kvartalu 14,8% radnih sati odnosno 510.000 poslova. Realna kratkoročna i dugoročna nezaposlenost će moći da se izmeri tek u četvrtom kvartalu.

MOR pokušava da izradi različita scenarija u zavisnosti da li će biti drugog talasa epidemije. Ako ga bude, pesimistična projekcija je da će pad proizvodnje biti blizu 12%, dok se najmanji udar se očekuje na Evropu i Aziju. U Srbiji je dostojanstvena zaposlenost manja od 50%, a i oni koji rade zarađuju manje od medijane.

Jelena Žarković (Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu) smatra da se nismo rešili virusa i da ćemo dugo morati da živimo sa njim, te da je stoga važno okrenuti se budućnosti i pronalaziti rešenja u novoj situaciji. Takođe, očigledno je da više niko ne razmišlja o potpunom zatvaranju, te je zato sada ključno pitanje kako organizovati život u narednih godinu dana. Paket mera koji je donet za vreme vanrednog stanja (odlaganje poreskih obaveza, moratorijum na kredite i pomoć zaposlenima) veoma je sličan sa merama koje su donosile i druge zemlje u Evropi. Te mere nisu targetirane uprkos činjenici da su neke grane bile ugroženije od drugih. Prioritet je očigledno bilo da se dovoljno brzo reaguje na prilike. Kako je zaključila Jelena Žarković, za nas su sada ključna pitanja: kako će funkcionisati obrazovanje, kako će se obezbediti prioritetno finansiranje zdravstvenog sistema, reorganizacija rada preduzeća koja neće ugroziti njihovo poslovanje.

Branka Anđelković (Centar za istraživanje javnih politika) istakla je jedinstvenu situaciju zaposlenih u proizvodnji koji ne mogu da se prebace na onlajn rad. Samo zaposleni na bolje plaćenim poslovima su bili zaštićeni jer su mogli da rade na daljinu. Jedan od zanimljivih podataka jeste veliki pad radnih sati digitalnih radnika u Srbiji na globalnim platformama, i to zahteva dodatnu analizu. Svakako, u Srbiji je potpuna nova činjenica da je bar svako drugo preduzeće bar delimično prešlo na neku vrstu onlajn rada, te je zato sada jedan od zadataka kako obezbediti uslove i podršku poslodavcima da ovaj način rada organizuju sa što manje prepreka.

Cilj ovog panela bio je postizanje dijaloga između stručnjaka i drugih zainteresovanih strana koji mogu da sveobuhvatno predstave ekonomska kretanja nastala tokom vanrednog stanja, a pre svega njihov uticaj na tržištu rada i socio-ekonomski položaj ranjivih grupa. U izradi javnih politika, planova i ekonomskih mera Vlade, fokus mora ostati upravo na ranjivim grupama. Ključno pitanje biće i pokretanje socijalnog dijaloga i učvršćivanje međunarodne saradnje.