1. juni 2018.
| Beograd

Preporuke sa debate „Socijalno preduzetništvo – novi vid zapošljavanja u Srbiji“

Dijalog u Centru, Beograd, 31.05.2018. Medija Centar

Povod za održavanje debate „Socijalno preduzetništvo – novi vid zapošljavanja u Srbiji“ koju su organizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija je da se kroz konstruktivnu raspravu definiše i odredi značenje socijalnog preduzetništva kao inovativnog vida poslovanja koji donosi pozitivne promene u društvu i pruža rešenja za probleme nezaposlenosti, siromaštva i socijalne isključenosti.

Socijalno preduzetništvo je inovativan način da ljudi reše različite ekonomske, obrazovne, zdravstvene i ekološke probleme u svojoj zajednici kroz svoj rad – udruživanjem i korišćenjem održivih biznis modela. Socijalno preduzeće je biznis koji posluje s idejom da kroz zaradu koju ostvari putem prodaje proizvoda ili usluga ispuni jasnu socijalnu misiju. To znači da zarađena sredstva ne služe uvećanju imovine pojedinaca – već se ulažu u svrhe kao što su zapošljavanje ljudi koji teže dolaze do posla, socijalne i medicinske usluge, obrazovanje, zaštita životne sredine ili kulturne aktivnosti u zajednici.

Socijalno preduzetništvo je prepoznato u Evropi kao inovativan vid poslovanja koji donosi pozitivne promene u društvu i specifično, jer se profit usmerava na ostvarivanje nekog društvenog cilja kao što je zapošljavanje osoba sa invaliditetom ili ranjivih grupa stanovništva. Poslednjih godina u Evropi se beleži sve veći interes za socijalna preduzeća kojima se priznaje veoma važna uloga u rešavanju društvenih i ekoloških izazova, kao i u podsticanju inkluzivnog rasta. Tome su doprineli, pre svega, ekonomska kriza i nepopularne mere štednje koje su zemlje bile prinuđene da uvedu kako bi izbegle finansijski krah, a čije su posledice bile gašenje radnih mesta i urušavanje sistema socijalne zaštite. EU nastoji da podstakne razvoj sektora, sprovode istraživanja, finansijski podržavaju socijalna preduzeća i organizacije koje se bave razvojem usluga. U EU ovaj sektor raste, stabilan je i zapošljava značajan procenat radne snage i značajno doprinosi BDP-u država.

Započeto je novo istraživanje stanja sektora na nivou EU i Srbija je u to uključena. Javnost u Srbiji još nije dovoljno upoznata sa modelom socijalnog preduzetništva, ni sa tim koliko koristi ovakva preduzeća mogu da donesu. Socijalna preduzeća ipak postoje u Srbiji, što znači da je moguće da se unapredi okvir i uveća se njihov broj. Podsticajan okvir podrazumeva: doslednu primenu zakona, unapređenje zakona (poreskih, npr.), postojanje mera finansijske podrške koje odgovaraju potrebama socijalnih preduzeća. Potrebne su kompetentne institucije (pre svega lokalne samouprave), dostupne savetodavne usluge i građani sa iskustvom za učešće u radu socijalnih preduzeća i promet njihovih roba i usluga.

Trenutno u Srbiji postoji oko 1.200 preduzeća koja posluju kao socijalna preduzeća, ali se po pravnoj formi ne mogu tako nazvati. Od tog broja oko 3/4 su udruženja građana i fondacije, dok ostale pravne forme obuhvataju preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i radnu integraciju osoba sa invaliditetom, privredna društva (društva sa ograničenom odgovornošću i preduzetnici), zadruge i zadužbine. U regionu je slična situacija kao u Srbiji. Sve zemlje u okruženju su slične tradicije, sličnih pravnih sistema i sličnih vrednosti, usled nasleđa koje delimo.

Najznačajnije preporuke i zaključci proizišli sa debate su sledeći:

Socijalno preduzetništvo jeste način na koji ljudi nastoje da reše određene socijalne, ekonomske i ekološke probleme. Socijalna preduzeća su akteri koji inovacijom nastoje da odgovore na te probleme.
Udruženja građana takođe posluju kao socijalna preduzeća, ali nisu pravno regulisani na taj način.
Prva socijalna preduzeća u Srbiji su osnovana još devedesetih godina od strane izbeglica, kako bi se lakše prilagodili novonastalim životnim okolnostima.
Socijalna preduzeća učestvuju u bruto društvenom proizvodu (BDP) sa 0,2%, a od ukupnog broja zaposlenih svega 0,6% radi u ovom sektoru.
Po poslednjem istraživanju iz 2012. godine imamo 1.200 socijalnih preduzeća, u to istraživanje su bile uključene i zadruge. Ako se izuzmu poljoprivredne zadruge, koje tek treba transformisati u moderne zadruge, procenjuje se da u našoj zemlji posluje više od 400 zdravih i održivih socijalnih preduzeća i ta socijalna preduzeća funkcionišu bez zakona koji njih prepoznaje kao osobenu pravnu formu.
Da bi bila uspešna socijalna preduzeća ne moraju imati zakon koji se odnosi isključivo na njih. Potrebno je da postoji širok spektar zakona koji omogućava poslovanje. U Srbiji bilo koja privredna delatnost traži određene adaptacije u pogledu poreza i određenih mera podrške za razvoj biznisa (npr. Startup). Takođe, potrebne su senzibilisane institucije koje će pružati podršku ljudima ukoliko se odluče da na ovaj način realizuju svoje biznis ideje.
Pristup finansijama ovom sektoru je ograničen, kao i mnogim startapovima koji su klasični profitni sektor. Danas je trend osmišljavanje tih inovativnih privatnih mehanizama finansiranja ovakvog tipa socijalnih preduzeća.
Neophodno je da razvijamo nove mehanizme umrežavanja socijalnih preduzeća pre svega usled njihove fragilnosti. Socijalna preduzeća su jedini sektor koji je pokazao rast za vreme ekonomske krize od 2008. godine nasuprot profitnim preduzećima. Treba sagledati doprinose socijalnih preduzeća i pronaći najbolji način kako da se iskoriste mogućnosti koje pruža socijalno preduzetništvo. Neophodno je da socijalna preduzeća budu održivija i uspešnija u tom ekonomskom, ali i u tom smislu rešavanja određenih socijalnih problema.
EU govori o privrednim subjektima, tržišnim akterima koji funkcionišu na principima socijalnog preduzetništva.
Socijalna preduzeća kao društveni akteri imaju svoj socijalni cilj, ali taj cilj mora biti podstaknut nekom tržišnom egzistencijom socijalnih preduzeća.
Veoma je važno da preduzeća sa socijalnom komponentom imaju svoj cilj, njihovo pokretanje podrazumeva korišćenje biznisa kako bi se pomoglo ugroženim društvenim grupama, naročito prilikom zapošljavanja.
Socijalna preduzeća jesu profitabilna i ona, značajno, mogu doprineti socio-ekonomskom razvoju.
Najznačajnija poteškoća sa kojom se susreću ljudi prilikom pokretanja ove vrste biznisa je što država socijalna preduzeća tretira isključivo kroz koncept zapošljavanja. Takođe i to što je država nadležnost za ovo pitanje prepustila Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a nije uključila druga ministarstva, kao što je Ministarstvo privrede ili lokalne samouprave. Ne postoji horizontalna koordinacija.
Razvoj sektora socijalnih preduzeća nastao je u okvirima gde slabi država blagostanja. Dakle, ovo jeste liberalni koncept. Ali solidarnost, briga za ljude, izgradanja poverenja u društvu su takođe suština funkcionisanja ovog sektora.
Socijalni preduzetnici postoje i uz prisustvo i uz odsustvo zakonskog okvira, jer su oni usmereni na to da reše neki problem u društvu, na njima imanentan način. Uz adekvatan zakonski okvir, oni imaju veći efekat/uticaj na društvo. Zakonska regulacija se ne odnosi samo na zakon koji se zove Zakon o socijalnom preduzetništvu, već i kroz adekvatne poreske zakone, politike koje stimulišu razvoj ovog sektora i mere na osnovu kojih socijalni preduzetnici mogu započeti ili razviti svoje poslovanje.
Prema onome što je bio sadržaj poslednjeg Nacrta zakona (2017. godine) ranjive grupe obuhvaćene zakonom su one koje su na listi ranjivih grupa koje izlistava ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite i zapošljavanja.
Država ne vodi ni socijalnu, ni ekonomsku politiku, već populističku politiku. Postavlja se pitanje da li je država uopšte zainteresovana za razvoj socijalnog preduzetništva. U Radnoj grupi za izradu zakona ne nalaze se adekvatni predstavnici sektora. Zakon je već niz godina u pripremi i o njemu se govori među praktičarima i zainteresovanom javnošću. Proces izrade zakona je netransparentan i neinkluzivan, a u skupštinskoj proceduri je sprečeno njegovo donošenje.
Nije potrebno imati poseban zakon i normative u startu. Mnogo važniji je podsticaj. Neophodna uloga države je da ustupi neke svoje resurse kao što su napuštene fabrike, napuštene kancelarije, napuštena poljoprivredna zemljišta koje niko ne koristi. Bitne su i podsticajne mere kao što su startup i podsticajni krediti. Bitno je napraviti i procenu, odnosno broj ljudi koji pripadaju ranjivim grupama koji su tražioci poslova, bilo da se radi o Romima ili osobama sa invaliditetom. O tim ljudima jednostavno nema podataka.
Evropski socijalni fond bi po prvi put mogao biti otvoren za zemlje Zapadnog Balkana. To bi mogao biti podsticaj razvoju socijalnog preduzetništva, ukoliko se opredelimo za razvoj tog sektora.
Potrebno je istraživanje u zajednici sa službama samoupravnih zajednica o deficitiranim službama, koje bi delimično mogle da vrše socijalna preduzeća.
Posebnu pažnju treba posvetiti siromašnim seoskim sredinama koje su imale zadrugarsku tradiciju, koja se može oživeti.