Ovo nije samo tekst o zakonu. Ovo je priča o ljudima koje volim, o borbi koju gledam izbliza i o nepravdi koja me pogađa lično.
Postoje teme o kojima ne možemo govoriti samo razumom, već na prvom mestu srcem. Ova tema je za mene duboko lična jer se tiče bliske osobe iz mog okruženja, deteta čiji svaki osmeh i svaki izazov pratim s ljubavlju. Gledajući njihovu porodicu i borbu koju vode sa sistemom, ne mogu a da ne osetim ogroman gnev i potrebu da glasno pitam: u kakvoj zemlji mi to živimo?
„Zakon te primorava da biraš: ili ćeš biti roditelj, ili ćeš biti negovatelj. Sredine nema.“
Zabrana rada – Kazna za brigu
Najspornija tačka trenutnog Nacrta zakona o roditеljima nеgovatеljima je Član 4, stav 1, tačka 8. On nalaže da roditelj negovatelj ne sme biti radno angažovan ni po kom osnovu. Ovo nije samo administrativno pravilo, ovo je direktna povreda ljudskog prava na rad.
Sistem ne pravi razliku između dva sata rada i punog radnog vremena. Da bi porodica dobila pomoć od 65.000 dinara, roditelj mora da se odrekne svoje radne sposobnosti i profesionalnog bića. To vodi pravo u ekonomsku zavisnost. Roditelji s pravom traže amandman: dozvolite nam rad bar na pola radnog vremena ili do određenog nivoa prihoda!
Nevidljivi nakon osamnaeste
Apsurd se produbljuje kada deca napune 18 godina. U tom trenutku, ona za sistem prestaju da budu „deca“. Roditelji su tada prinuđeni na postupak koji lomi srce: moraju da tuže sopstveno dete pred sudom kako bi mu oduzeli poslovnu sposobnost i produžili starateljstvo.
Gde sa našim mladima?
Dnevni boravci za odrasle osobe sa smetnjama u razvoju gotovo da ne postoje. Zamislite mladu osobu od 18 ili 20 godina kojoj je potrebna stalna pažnja, a sistem kao jedino rešenje nudi starački dom. To je surova realnost porodica koje se danas oslanjaju na humanitarne poruke i pomoć dobrih ljudi, jer su za državu nevidljivi.
Zajedno protiv tišine
Pitanje pratilaca, koji su ključni za dostojanstven život, potpuno je izostavljeno. Sredstva se ne odvajaju, a o problemu se ćuti. Srećom, postoje oni koji ne ćute. Udruženja poput „Evo ruka“ iz Beograda i „Pruži mi ruku“ iz Subotice neumorno se bore da ovi roditelji i njihova deca dobiju prava koja im pripadaju.
Vreme je da prestanemo da tretiramo osnovne ljudske potrebe kao luksuz. Roditelji dece sa teškoćama u razvoju su heroji koji zaslužuju podršku sistema, a ne ucene koje ih teraju na ivicu siromaštva.
Autorka: Katarina Stojković, Fondacija Centar za demokratiju
