Da li se Srbija nalazi pred izborom kuda će ili je već izabrala svoj put, pitamo se svakodnevno slušajući poruke koje dolaze s vrha države, često kontradiktorne i zbunjujuće. Čini se da se i dalje pokušava izvući optimum iz obe pozicije – zemlje koja je kandidat za članicu Evropske unije i zemlje koja važi za dobrog partnera Ruske Federacije na Zapadnom Balkanu.
U kojoj je meri pritisak Zapada zaista oštar i ucenjivački kako nam ponekad da naslutiti predsednik države, a na koji način bi se promenio odnos Moskve prema Beogradu u slučaju uvođenja sankcija Rusiji, znaju samo oni koji s njima razgovaraju.
Nas kao građane i građanke moraju zanimati posledice svake državne odluke jer se one tiču ne samo našeg svakodnevnog života, sada i ovde, nego i budućnosti naše države.
Srbija se davno opredelila za evropski put i već 22 godine pokušava, sporo, neubedljivo i selektivno, da uvede evropske standarde, da ih ukoreni i da se sa njima naše društvo saživi.
Evropski standardi u raznim sektorskim politikama, od tržišne konkurencije, poljoprivredne politike, preko energetike, zaštite potrošača, stalno se usložnjavaju prateći novu regulativu sve kompleksnije ekonomske i društvene realnosti, pa donekle možemo razumeti sporost naše države u ovim oblastima, jer je za te reforme potrebno i mnogo finansijskih sredstava.
Ali evropski standardi demokratije, ljudskih prava i vladavine prava ostaju manje više isti od početka našeg evropskog puta na koji smo krenuli upravo zbog toga da bismo našu državu upodobili sa modelom zapadnoevropskih država, s kontrolisanom vladom, nezavisnim sudstvom, državama u kojima vlada politička tolerancija, poštuju se ljudska prava i sloboda medija, a pravosuđe i državna uprava onemogućavaju korupciju.
Zato naša usporenost pa i odbijanje ključnih reformi u ovim oblastima i, pre svega, neuverljiva demokratska praksa nemaju opravdanja.
Kad smo negde na pola dosadašnjeg puta potpisali i „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, obavezali smo se i na postepeno usaglašavanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Ova obaveza razume se različito: neki smatraju da se usaglašavanje mora ubrzati neposredno pred ulazak u članstvo, a neki da se ova obaveza mora kontinuirano i konsekventno ispunjavati, upravo kako bi se dokazala posvećenost pripadnosti Uniji.
Rat u Ukrajini je, nakon višegodišnjeg zastoja u procesu proširenja EU, otvorio i pitanje mogućeg ubrzanja evropske integracije Zapadnog Balkana, sa ciljem da se oživi transformaciona moć EU u procesima demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava.
Iako je nerealno očekivati bilo kakav ubrzani put koji bi zanemario ispunjenost kriterijuma za članstvo, ono što je i Srbiji i Zapadnom Balkanu potrebno od EU je da se narativ o postojanju „perspektive evropskih integracija“ zameni narativom o „perspektivi članstva“.
Srbija sa svoje strane ne sme da propusti priliku da pokaže svoju posvećenost evropskom putu. Događaji u poslednjih trideset godina nam pokazuju da smo majstori da propuštamo šanse.
Za nas građane i građanke je važno da razumemo da je usklađivanje sa spoljnom politikom EU tesno povezano sa mogućnošću da u Srbiji unapredimo demokratiju, vladavinu prava i borbu protiv korupcije.
Jer bez podrške EU i bez evropskog modela kao putokaza, i naše snage za demokratski preobražaj znatno su slabije, a autokratski modeli znatno uticajniji. Dakle, ako se nedvosmisleno opredelimo za EU, naše šanse da konačno uspostavimo demokratiju biće veće.
Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju
Izvor: Danas
Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“
