• 24. juni 2022.

Mladi i sindikat

Projekat „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“

Autorka: Melanija Lojpur

Kada je o temi mladih i sindikata reč, treba početi od toga kako obe strane razumeju i poimaju jedna drugu. Drugim rečima, koje su to predstave koje sindikati imaju o mladima, kao i koje su predstave od kojih mladi polaze kada je o sindikatima reč. Ovaj odnos nije samo odnos jedne institucije spram jednog dela populacije, već je neuralgična tačka u kojoj se može analizirati opšta društveno-politička klima u kojoj živimo. Tvrditi tako nešto može zvučati pretenciozno, ali ovaj tekst dolazi iz poriva da se dođe do nekih od odgovora na trenutnu situaciju koju bi valjalo promeniti. Naime, mladi generalno nisu zainteresovani za rad i funkciju samih sindikata. Takođe, ukoliko su i njihovi članovi, nisu motivisani za aktivnije uključivanje i preuzimanje odgovornosti unutar rada sindikata. Sa druge strane sindikati, iako vrlo često sa stavom o potrebi većeg prisustva i aktiviranja mladih unutar sindikalnih struktura, na toj poziciji ostaju najčešće deklarativno bez ozbiljnijih poteza u tom pravcu. Mišljenja sam da je situacija upravo takva jer obe strane nemaju dovoljno saznanja jedna o drugoj, kao što im i pristupi neminovno počivaju na određenim predrasudama koje bi svakako trebalo prevazići. Na samom početku teksta moram napomenuti da su moji stavovi posledica specifičnog konteksta – humanističkog obrazovanja, rada u javnom sektoru, kao i aktivizma unutar Saveza samostalnih sindikata.

Moji prvi susreti sa radom sekcije mladih bili su 2016. godine, pre svega preko sekcije mladih SSS Vojvodine, koja je u saradnji sa centrom Olof Palme imala različite seminare na temu većeg uključivanja mladih u sindikate. Edukacija mladih koji su već članovi sindikata zasnivala se pre svega na razvoju komunikacionih veština, znanja vezanih za kolektivno pregovaranje, radno zakonodavstvo, ugovore o radu i drugo. Ovakve edukacije pokazale su se kao jako važne, upravo iz razloga što i mladi unutar sindikata ne poznaju dovoljno navedene oblasti, koje ih se direktno tiču. Na primer, u javnom sektoru postajete član sindikata, najčešće po određenom automatizmu, bez da na samom početku radnog odnosa budete detaljno informisani o tome šta vam članstvo u sindikatu omogućava – pre svega o aspektu radnog prava. Verujem da je situacija u privatnom sektoru, ukoliko su sindikati u njima prisutni, ipak drugačija (pod uslovom da nije reč o takozvanim „žutim sindikatima“, odnosno o sindikatima koji su formirani od strane poslodavca). Tokom svog aktivizma u sekciji mladih, imala sam prilike da radim sa đacima u srednjim stručnim školama. Prilikom posete srednjim školama bilo je važno saznati kako učenici razumeju same sindikate i njihovu ulogu, kao i kako im sindikat približiti upravo kroz pristup nas mladih unutar sindikata. Najčešća slika koju o sindikatima imaju kako učenici srednjih škola tako i mladi članovi sindikata, nažalost je svedena i uprošćena – sindikat je onaj koji obezbeđuje potvrde za odloženo plaćanje, zimnicu, ogrev, obezbeđuje polutke i krompir. Dok mladi koji su članovi sindikata sindikat vide kao mogućnost da sebi nešto obezbede putem odloženog plaćanja i po nešto nižim cenama, đaci sindikate vide kao relikt prošlosti, ali i kao nešto o čemu zapravo i ne znaju mnogo. Sindikat je za njih nešto o čemu su više slušali od svojih roditelja, nego li što je organizacija sa kojom su se realno i susreli.

Ovo nepoznavanje sindikata kao organizacija od strane mladih delom je posledica i toga što su se iz srednjih stručnih škola povukli predmeti i sadržaji koji bi đacima mogli predstaviti šta ih čeka u svetu rada, kao i koje su njihove obaveze i prava kada je o radu reč. Rešenje bi se moglo naći u insistiranju sindikalnih centrala ali i sindikalnih grana obrazovanja, da se u štivu za srednje škole nađu sadržaji koji objašnjavaju svrhu sindikata. Ovo je pre svega neophodno uvesti u srednje stručne škole iz razloga što đaci iz ovih škola direktno stupaju u svet rada, bez velikih znanja o sindikatima, svetu rada i pravima i obavezama u njemu. Moje iskustvo kaže da su đaci u gimnazijama (najčešće nastavljaju školovanje i kasnije stupaju na rad od đaka srednjih stručnih škola) informisaniji o aspektima radnog prava i samim sindikatima, od đaka srednjih stručnih škola. To je situacija koju sindikati u saradnji sa drugim organizacijama i udruženjima mogu promeniti, ukoliko izvrše pritisak na same institucije obrazovanja – od inicijativa upućenih Ministarstvu prosvete do kontakata sa profesorima i nastavnicima (članovima sindikata ili onima koji to nisu) humanističkih i društvenih predmeta, koji bi na svojim časovima ove teme mogli učiniti bližim đacima. Ne treba nikada zaboraviti da delovanje u javnom prostoru, a učionice su jedan takav prostor, može biti oblikovano formalnim ali i neformalnim načinima.

Kako pripadam generaciji koja je stasavala nakon petooktobarskih promena, jasno mi je da smo već tri decenije društvo koje pati od vrednosne dezorijentisanosti. U nekoliko navrata naše društvo propustilo je šansu da od mladih ljudi napravi informisane, kritički orijentisane i svesne građane, što je rezultiralo time da je dobar deo mladih apatičan i nezainteresovan za javni i politički život u Srbiji. Takođe, veliki deo mladih svoju životnu perspektivu ne vidi u Srbiji, već u nekoj zemlji Zapada. Demoralisanje mladih za aktivizam ma kog tipa, pa čak i sindikalnog, nastavlja se kroz jasno uočljivu praksu korupcije, nepotizma i kleptokratije. Država je zarobljena, okupirana partijskim kadrovima, koji onemogućavaju rad institucija prema slovu zakona. Rad sindikata se blokira višedecenijskim uplivom politike u njega, kao i obezvređivanjem uloge sindikata kao relevantnog socijalnog partnera. Iz tih razloga mladima je sindikat simbol zastarele i nesvrsishodne institucije, koja ne ispunjava svoju funkciju. Drugim rečima, ukoliko ste deo sindikata nećete ništa promeniti, ukoliko ste deo vladajuće partije – možete učiniti bar nešto da popravite svoj položaj i položaj ljudi do kojih vam je stalo. Mladi ovako razmišljaju jer jasno vide duboku raslojenost društva, gde sa jedne strane imamo gubitnike tranzicije a sa druge one koji su nepravednom raspodelom moći i kapitala, došli do lagodnog života i brojnih privilegija. Opšta privredna devastacija, kao i neuspešna tranzicija koja još uvek nije gotova, guraju mlade u odlazak iz zemlje, u apatiju ili u situaciju da u želji da žive bolje i ostanu ovde, a to za ove poslednje najčešće znači ulazak u partiju i široko prisutni sistem korupcije. Mali je broj onih koji su odlučili da ostanu i menjaju sistem u kome obitavamo. Kapitalizam, kao gotovo neupitna ekonomsko-privredna paradigma, uspeo je da atomizuje pojedince i učini ih usmerenim samo na potrošnju i konzumaciju. Upravo je to jedan od razloga nedostatka solidarnosti, koja je osnov jedne šire društvene kohezije koja nam je neophodna.

Sindikati moraju računati na dve grupe mladih, ukoliko žele da sačuvaju svoju svrhu, strukturu, ukoliko žele da povećaju svoju moć. Sa jedne strane, to su mladi koji su apatični/razočarani, koji nemaju nadu. Ako napravimo paralelu između mladih 60-tih i 70-tih godina prošlog veka i mladih danas, ono što ih prema mom mišljenu razlikuje jeste prisustvo odnosno odsustvo nade. Mladi su u prošlom veku imali nadu da će biti bolje. Danas je među mladima dominantan osećaj i razmišljanje da u našoj zemlji neće biti bolje. Odsustvo nade blokira i razgrađuje delatnu sposobnost, guši kreativne sile koje su svojstvene mladima kao bićima punim života. Sa druge strane, tu su i mladi koji misle da se u našem društvu nešto može promeniti i uprkos nejasnim vrednostima i pravilima po kojima se vodi javni, politički, a time i opšti društveni život, odlučuju da ulože svoje snage u njegovu promenu. Ovo je grupa mladih, koja je sa jedne strane svesna realnosti, ali koja nije izgubila nadu. I jedna i druga grupa mladih zaslužuju pažnju sindikata, ukoliko sami sindikati žele da opstanu, kao i ukoliko žele da zadobiju svoju društvenu moć – moć odgovornog, progresivnog i borbenog socijalnog partnera – kreatora društvenih politika i vrednosti. One koji su apatični, neophodno je aktivirati, dok je onima koji su aktivni potrebno pomoći.

Prvi korak svakako je jasnije vrednosno pozicioniranje sindikata, insistiranje na vrednostima solidarnosti, socijalne pravde, na vladavini zakona. Samo ukoliko se jasno vrednosno postavimo kao institucija i organizacija, imamo mogućnost da dođemo do većeg broja mladih – kako unutar tako i van sindikata. Jasnije vrednosno pozicioniranje podrazumeva da se doslednom i unisonom politikom, kako unutar svojih struktura, tako i u odnosu sa državom i svim njenim delovima, ali i sa drugim organizacijama civilnog društva, uspostavi određeni imidž sindikata – pre svega potrebno je povratiti poverenje i razbuditi nadu kod mladih. Nova vremena traže nove načine i nove perspektive. Mladi moraju videti mogućnost da u sindikatu i kroz sindikate zaista mogu promeniti nešto. Istini za volju, ovakve su promene najčešće moguće ukoliko se stare strukture unutar sindikata zamene novima. Ovako nešto često deluje gotovo nemoguće, upravo iz razloga što teško dolazi do povlačenja starih kadrova iz sindikalnih struktura, ali i zbog toga što se ne radi sistemski na pripremi novih mladih kadrova. Sindikalne centrale ma koliko bile svesne neophodnosti ovih promena i drugačijih pristupa, na „terenu“ nailaze na dosta otpora. Neophodno je iz tih razloga razmišljati o određenim ograničenjima i promenama unutar akata koji se tiču organizacije i delovanja sindikata, čime bi se otvorio prostor za neophodne promene.

Sindikati izgradnji svog imidža moraju pristupiti na novi način, prihvatanjem pre svega činjenice da ukoliko niste na internetu i društvenim mrežama, vi ne postojite. Digitalna era u kojoj smo zahteva da pratite tokove i budete na kanalima u kojima se dešava komunikacija. Dok smo kao sindikalni aktivisti radili na razvoju stranica sekcije mladih na Fejsbuku, nove društvene mreže osvojile su internet. Kako pripadam generaciji koja je rođena početkom 80-tih, još uvek sam od onih koji posećuju Fejsbuk i na njemu dolaze do informacija. Mlađe generacije, međutim, ovu socijalnu mrežu ni ne koriste. Komunikacija među mladima događa se na mrežama poput Instagrama ili TikToka. To svedoči o promeni koja postoji između generacija, u njihovoj pažnji i interesovanjima. Dok i sama pripadam generaciji koja je sklonija čitanju tekstova, mlađe generacije idu ka sadržajima koji su tekstualno kraći i više video tipa. Ukoliko se mladima želi poslati poruka, potrebno je kretati se u korak sa njihovim interesovanjima i komunicirati sa njima putem medija kojima su skloni. Sindikati iz tih razloga moraju profesionalnije pristupati problemu angažovanja mladih, kroz kvalitetniji i prisutniji PR, saradnju ili angažman znalaca iz ove oblasti, kao i iz oblasti razumevanja mladih i njihovih potreba.

Odgovornost sindikata u odnosu na mlade, bilo da su članovi sindikata ili ne, prema mom mišljenju velika je, te se ne sme zaboraviti da mladi mogu biti potencijal koji bi sindikatima omogućio neophodnu transformaciju. Iako su problemi sa kojima se sindikati suočavaju ogromni, te obrazovanje mladih i njihovo formiranje u građane nije primarna uloga sindikata, ne smemo zaboraviti da u mladima leži ne samo transformativna energija jednog društva, već i potencijal transformativne poluge. Mladima je potrebno prići tako što će se pronaći tačke u kojima se mogu razbuditi solidarnost i zajedništvo kada su mladi u pitanju i ponuditi im nadu da sami mogu stvarati bolje uređenje u kome će živeti.

-----------------------

Melanija Lojpur, sekretarka veća Saveza samostalnih sindikata za grad Zrenjanin

Tekst je pripremljen u okviru projekta „Socio-ekonomska prava i održivi razvoj“ koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.