• 13. mart 2025.

Nataša Vučković: Između predstavničke i direktne demokratije

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Prošlonedeljne dimne zavese iz Narodne skupštine za neke su bile iznenađujuće, za neke ne, neki su ih opravdavali, neki osudili. Kao donedavna narodna poslanica koja je okusila naprednjačku tiraniju većine, razumem nezadovoljstvo i bes opozicije zbog cinizma i bahatosti vladajuće partije u parlamentu. Opravdan je revolt zbog spajanja više od pedeset zakona u okviru jedne tačke dnevnog reda jer takav postupak onemogućava bilo kakvu smislenu raspravu. Razumljivo je nezadovoljstvo opozicije zbog kontinuiranog ugrožavanja njenih prava i oglušivanja većine na sve zahteve i predloge manjine. Ponašanje naprednjaka u Skupštini već godinama urušava ugled parlamenta u društvu i smanjuje poverenje građana u njihove predstavnike o čemu svedoče već godinama brojna istraživanja javnog mnjenja.

Prošle nedelje opozicija se opredelila da svoje neslaganje sa ovakvom nedemokratskom atmosferom u parlamentu izrazi onemogućavanjem održavanja sednice, pribegavajući metodama koje dosad, od uspostavljanja višepartizma u Srbiji nismo videli. Parlament je bio poprište prave bitke između vlasti i opozicije, vest koju su preneli mnogi inostrani mediji, slike koje su zamaglile i dnevni red i zakone koji su, nasuprot suzavcima, crvenom dimu i peni iz protivpožarnih aparata, bili predmet rasprave u načelu. U čitavom cirkusu jedino Demokratska stranka nije učestvovala, što ukazuje na neku novu hrabrost da odluke donosi samostalno i da iza njih stane suvereno.

O parlamentu i ponašanju i vlasti i opozicije se mora razgovarati. Većina mora da prihvati opoziciju, da se stara o ostvarivanju njenih prava, da prestane s jezikom mržnje i sa zloupotrebom poslovnika. Opozicija mora da se bori za svoja prava u parlamentu – bojkot se dosad pokazao neefikasan i suštinski je suprotan ideji predstavničke demokratije. Jer, nije zadatak parlamenta samo da donosi zakone, raspravlja o predlozima vlade i amandmanima poslanika. Nije samo zadatak parlamenta da kontroliše vladu, već parlament ima još neke funkcije. Pre svega, predstavničku. Mi smo birajući naše poslanike izrazili našu volju da nas oni predstavljaju u Skupštini, da budu tamo i da se preko njih naš glas čuje. Zato je bojkot neprihvatljiv jer se njime zapravo ućutkuju svi građani koji su glasali za opoziciju. I zato, ma kako bilo teško nositi se s naprednjacima, opozicija mora da bude u parlamentu, da nama, građanima, predstavi sve loše strane vladinih predloga, jer će ti zakoni na kraju ipak biti od većine usvojeni i važiće za sve nas. Imamo pravo da znamo kako će ti zakoni i sva ta zaduživanja uticati na naš život. I obrazovna funkcija parlamenta je važna. Sve ono što vidimo i čujemo u parlamentu preliva se na ulice, u radne kolektive, u porodice, na ponašanje ljudi jedni prema drugih jer parlament, između ostalih institucija, daje ton međuljudskoj komunikaciji – da li smo u stanju da čujemo druge, da li smo u stanju da promenimo mišljenje ako čujemo dobre argumente od neistomišljenika, da li razumemo da je dijalog hod ka zajedničkom opštem dobru. Uverena sam da građani žele da imaju parlament koji će stvarno biti predstavničko telo, kojeg se neće stideti, u koji će imati poverenje. U kome će, u krajnjoj liniji, svi poslanici pokazati svojim ponašanjem, da poštuju birače koji su ih birali. Opozicija ne treba da prihvata naprednjački ton i metode jer, prvo u tome ne može da nadmaši bahatost većine, a drugo – mora da ponudi drugačiji pristup. Kako je napisala prošle nedelje jedna moja prijateljica na Fejsbuku – protiv Miloševića smo se borili kulturom i prosvećenošću. Tako smo zaslužili poštovanje i poverenje građana da možemo da gradimo drugačiju Srbiju, a onda i da ćemo njihov glas odbraniti.

Nasuprot predstavničkim telima, studentske blokade uspostavile su praksu plenuma kao direktne demokratije, kao metoda koji omogućava debatu i donošenje odluka po pravilima koje su sami uspostavili – kako govore, kako slušaju jedni druge, kako reaguju kad se slažu, a kako kad se ne slažu s govornicima. Objavili su i Otvoreno pismo narodu u kojem direktnu demokratiju suprotstavljaju predstavničkoj demokratiji. Ističu da je „plenum otvoreni forum za sve članove jednog kolektiva, gde svi ravnopravno predlažu tačke dnevnog reda, diskutuju i donose odluke na osnovu proste većine.“ Predlažu da se plenumi studenata na opštem planu prevedu u zborove građana kao oblik neposredne demokratije.

Studentski plenumi su nam se dopali jer su izraz kolektivne demokratske studentske akcije. Odgovor su na ograničenja slobodnog studentskog organizovanja na univerzitetu. Ipak, direktna demokratija ima ograničen domet. Ona sigurno ima važnu ulogu u omogućavanju građana da se izjasne o bitnim pitanjima značajnim za svakodnevni život, najčešće u lokalnoj zajednici, preko zborova, referenduma... Direktna demokratija je, kaže Sartori, „demokratija bez predstavnika i bez predstavništva, ona je neposrednost, interakcija, direktan odnos, licem u lice među učesnicima“. Ali, direktna demokratija je moguća „na malo“, ali ne i na „na veliko“ jer se kod velikog broja građana koji o nečemu neposredno odlučuju gubi ta interakcija pojedinaca, onemogućena je rasprava, pregovaranje, i „razmenjivanje“ međusobnih ustupaka koje, u krajnjoj liniji omogućava, da se usaglase rešenja i usklade različiti društveni i ekonomski interesi u zajednici. Jer, kompromis je strategija demokratije, govorio je još Džeferson.

Ne zaboravimo ni opasnosti koje sobom nosi direktna demokratija i brojne primere iz istorije koji pokazuju da je „lakše upravljati masom nego malim auditorijumom“ (Mihels). Nametanje demagoga ili određene avangarde neretko je direktnu demokratiju pretvaralo u njenu suprotnost. Referendumska demokratija podrazumeva da neko (izabrani predstavnici u predstavničkoj demokratiji) odlučuje o sadržaju referenduma, načinu formulisanja pitanja koje suštinski određuje i oscilacije u odgovorima. „Ko sam odlučuje, pazite ne za sebe, već za sve – mora da zna o čemu odlučuje i mora da vlada problemom o kome odlučuje“. Naravno, ovde se postavlja pitanje kvaliteta informacija koje kao građani dobijamo u javnoj sferi, ali i pitanje da li je posedovanje kvalitetne informacije istovremeno i dovoljna kompetencija za donošenje složenih odluka.

Zbunjuje me izvesna kontradikcija između zahteva za funkcionisanjem institucija s jedne strane, a s druge strane jedna prećutna redukcija značaja predstavničkih demokratskih institucija. Predstavnička demokratija jeste „demokratija kojom se upravlja“ i ona jeste demokratija ako je javno mnjenje autonomno, tj. ako postoji sloboda medija i ako je izborna moć građana stvarna, odnosno ako su izbori slobodni.

Za slobodu medija i slobodu izbora moramo se izboriti. To je uslov bez koga nema demokratije, ni predstavničke, ni direktne. I opet Sartori – „tačno je da se predstavničkom demokratijom loše upravlja na razne načine, ali ona ipak jeste demokratija“. Dobre predstavničke demokratije nema bez dobrih političkih stranaka. Ako nam ne valjaju stranke, a ne valjaju, moramo i njih menjati, kao građani, birači i politička bića.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić