19. februar 2025.
| Niš

NIŠ: Debata „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“

„Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“

Fondacija Centar za demokratiju organizovala je 19. februara 2025. godine u Nišu, u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme, javnu debatu na temu „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“.

U diskusiji su učestvovali/e: Aleksandra Nikolić, GG dr Milić; Miodrag Stanković, gradski odbornik Niš moj grad; Vesna Kovačević, Unija poslodavaca Srbije; Zorica Miladinović, dopisnica lista DANAS; Slavica Petrović, Udruženje obespravljenih radnika i socijalno marginalizovanih građana; Nataša Vučković, Fondacija Centar za demokratiju; i drugi/e. Razgovor je moderirala Ivana Stojanović, novinarka.

Radno zakonodavstvo u Srbiji zastarelo, potreban dijalog o izmenama

Zakon o štrajku u Srbiji donet je pre skoro tri decenije i više ne odgovara savremenim radnim i društvenim okolnostima, ocenili su učesnici debate „Štrajk u nedostatku novog zakona o štrajku” održane u Nišu. Kako ističu, neophodno je pokrenuti ozbiljan dijalog o njegovim izmenama kako bi se zaštitila prava radnika i uskladili zakoni sa međunarodnim standardima.

„Pitanja radnog zakonodavstva su izuzetno aktuelna, a odgovori na neka od njih se već dugo čekaju, kako od strane države, tako i od socijalnih partnera”, izjavila je generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković.

Kako je navela, trenutna situacija nameće potrebu da razmotrimo na koji način uskladiti realnost u kojoj živimo i pravni okvir koji je očigledno zastareo.

„Imamo Zakon o štrajku iz 1996. godine, koji je donet u potpuno drugačijim društvenim okolnostima, a mnogo toga se od tada promenilo. Znamo da će Zakon o štrajku, pored Zakona o radu, biti uslov za zatvaranje poglavlja 19, nadamo se da će se u nekom trenutku otvoriti klaster 3, a ovi zakoni su veoma važni i za državu i za sve zainteresovane strane. Naše je stanovište da su to zakoni od značaja za sve građane, zato želimo da o ovim pitanjima govori što veći broj ljudi. Danas smo u Nišu, a bićemo i u drugim gradovima“, rekla je ona.

Vučković je ukazala da se Zakon o štrajku ne može posmatrati odvojeno od drugih radno-pravnih regulativa, pre svega Zakona o radu. „Već dugi niz godina imamo kontinuiranu fragmentaciju radnog zakonodavstva. Zalažemo se i borimo protiv te fragmentacije, hoćemo bolji Zakon o radu koji će sve radno-pravne oblike da podrži“.

Uz konstataciju da su investicije, ekonomski rast nesumnjivo važni, ona je istakla da je s druge strane važno da ljudi koji žive od svog rada imaju što bolje uslove i da standardi dostojanstvenog rada budu u najvećoj mogućoj meri poštovani.

Podsetila je na ciljeve održivog razvoja Agende 2030 Ujedinjenih nacija, među kojima cilj broj 8 – dostojanstven rad i ekonomski rast, znači da standardi dostojanstvenog rada (dostojanstvena zarada, zaštita zdravlja i bezbednosti na radu, socijalni dijalog, pravo na štrajk) idu u ruku pod ruku sa ekonomskim rastom i da se ne može o ekonomskom rastu govoriti ukoliko uspeh u ekonomiji ne omogućuje da ljudi žive bolje, da svi ovi standardi budu zadovoljeni.

Vučković je podvukla da Zakon o štrajku iz 1996. godine ne odgovara trenutnim društvenim i radnim okolnostima.

„Recimo, u zakonu stoji da generalni štrajk može najaviti i organizovati najviši organ sindikata u Republici. Međutim, ko je danas taj organ? Praktično se zaključuje da generalni štrajk nije moguć, što nas udaljava od međunarodnih standarda“, navela je ona.

Vučković je objasnila da međunarodni standardi o štrajku nisu definisani strogo, i Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima kaže se da se pravo na štrajk realizuje u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, „ali Međunarodna organizacija rada (MOR) ipak prati šta su to međunarodni standardi kroz Komitet za slobodu udruživanja, pravo na štrajk spada u tu oblast. Komitet kaže da se sloboda na štrajk ne može ograničavati tako da štrajk postane nemoguć. Znači, ograničavanje prava na štrajk koje je suprotno međunarodnim standardima nije dozvoljeno“.

Podsetila je da je 2018. godine bio pripremljen nacrt Zakona o štrajku i održana javna rasprava, ali da su socijalni partneri imali ozbiljne primedbe.

„Očekujemo da nas ova situacija natera, kao društvo, kao profesionalne zajednice i sve zainteresovane strane – sindikate, poslodavce, civilno društvo, državu – da se ovaj zakon uskladi sa realnim stanjem u društvu i donese novi Zakon o štrajku“, naglasila je Vučković.

Kako je istakla, Fondacija Centar za demokratiju će se ovom temom intenzivno baviti u narednim mesecima, i kroz rad Nacionalnog konventa o EU (NKEU) i radne grupe koju predvodi i kroz razgovor sa što većim brojem ljudi u Srbiji.

Aleksandra Nikolić iz Grupe građana „Dr Dragan Milić“ istakla je da Zakon o štrajku mora biti usklađen sa Ustavom iz 2006. godine, kao i sa reformama radnog zakonodavstva i drugih zakona koji se odnose na štrajk.

„Ustav kaže da svaki zaposleni ima pravo na štrajk i da to pravo može biti ograničeno samo zakonom. Važeći Zakon o štrajku to pravo daje poslodavcu, odnosno osnivaču. Međutim, kada govorimo o štrajku u oblastima od javnog interesa, gde je potrebno obezbediti minimum procesa rada, dolazimo do problema. Pravo određivanja minimuma procesa rada daje se poslodavcu, a on ne može donositi zakon koji bi predvideo taj minimum. To je najveći problem postojećeg Zakona o štrajku, koji treba da bude prevaziđen donošenjem novog“, rekla je Nikolić.

Dodala je da generalni štrajk nije detaljno razrađen u Zakonu, za razliku od međunarodnih dokumenata, kojih je Srbija potpisnica.

Vesna Kovačević iz Unije poslodavaca Srbije je podsetila da je Unija poslodavaca učestvovala u svim debatama, seminarima i međunarodnim sastancima vezanim za Zakon o radu i Zakon o štrajku, kao i u Radnoj grupi za izmenu zakona 2018. godine. Međutim, zakon nije stigao u skupštinsku proceduru.

„Stručna javnost je potpuno saglasna da mora doći do izmena Zakona“, naglasila je ona i dodala da se problem javlja jer „precizno, jasno i detaljno ne možemo da prepišemo model od zemalja Evropske unije“.

Jedno od rešenja, prema njenom mišljenju, jeste postojanje kolektivnih ugovora koji bi zaposlenima dali šira prava od zakona.

„Bitno je da u nedostatku jasnog zakonodavstva između poslodavca i zaposlenih postoji poverenje i odnos uvažavanja, a tad se stvari itekako reše“, zaključila je Kovačević.

Gradski odbornik „Niš – moj grad“ Miodrag Stanković ocenio je da je „sramota“ što od 1996. godine nije bilo volje da se Zakon promeni, istakavši da je on „zakon protiv štrajka“.

„Neophodno je otvoriti ozbiljan dijalog o Zakonu o štrajku, jer je on pre svega prevaziđen“, smatra Stanković.

Podsetio je da se u Nišu brojne fabrike zatvaraju i da je problematika oko Zakona o štrajku onemogućila radnike da iskažu svoje nezadovoljstvo. Takođe, postavio je i pitanje rada sindikata i njihove uloge u zaštiti prava radnika.

„Hoćemo li da štrajkujemo uz potpunu obustavu rada - ne može, hoćemo li u štrajk podrške - ne može, hoćemo li u generalni štrajk - ne može“, naveo je Stanković objašnjavajući problematiku aktuelnog zakonodavnog okvira.

Slavica Petrović iz Udruženja obespravljenih radnika i marginalizovanih građana navela je da poslednjih godina uglavnom štrajkuju radnici zaposleni u javnim preduzećima, dok u neposrednoj proizvodnji nema štrajkova jer radnici ne žele da izađu u javnost.

„Sam zakon ne garantuje da će radnici nešto i učiniti. Žalosno je što govorimo o nekom zakonu, ali da li ti ljudi mogu zakon da iskoriste i primene“, upitala je Petrović.

Naglasila je da je ključno pitanje primena zakona u praksi, podsećajući na niz iskustava radnika koji su se obraćali Udruženju i isticali strah od gubitka posla.

Dopisnica dnevnog lista Danas iz Niša Zorica Miladinović podsetila je da je na aktuelnim studentskim protestima jedan od glavnih motiva prekid rada, kroz blokade fakulteta i obustave nastave, ali i generalnog štrajka koji se održao jedan dan.

„Ono što je taj dan pokazao jeste da je ovde prilično teško, gotovo neizvodljivo stupiti u generalni štrajk. Razlozi su višestruki - od višegodišnje apatije, iscrpljenosti još od 90-ih godina, preko toga da su ljudi okrenuti egzistencijalnoj borbi, a ne nekim drugim ciljevima, do toga da više nemamo taj srednji sloj i radničku klasu“, rekla je Miladinović.

Ona smatra da je jedan od glavnih razloga za to i „sistemska korupcija“.

Miladinović je ocenila da sve što su studenti pokušali, nailazili su na „zid“ i da „kada imate Zakon o štrajku koji vam onemogućava da štrajkujete, tu nešto nije u redu“.

Panelisti i panelistkinje na debati „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“ u Nišu saglasili su se da postojeći zakon ne odgovara trenutnim društvenim i radnim okolnostima, da regulativu treba uskladiti sa realnim stanjem i međunarodnim standardima i doneti novi Zakon o štrajku kako bi se zaštitila prava radnika.

Debata je organizovana u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.