13. februar 2025.

Debata „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“: Neophodan novi zakonodavni okvir

„Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“

Fondacija Centar za demokratiju organizovala je 13. februara 2025. godine u Beogradu, u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme, javnu debatu na temu „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“.

U diskusiji su učestvovali/e: Biljana Stojković, profesorka Univerziteta u Beogradu i članica DS; Bojan Urdarević, profesor Pravnog fakulteta; Milica Lupšor, Udruženje ROZA; Nebojša Atanacković, Unija poslodavaca Srbije; Duško Vuković, SSSS; Slađana Kiković, UGS Nezavisnost; Željko Veselinović, Sindikat Sloga; Milja Dimitrijević, Sindikat lekara i farmaceuta Srbije; Jovana Spajić Erdeljan, Međunarodna organizacija rada; Nataša Vučković, Fondacija Centar za demokratiju; i drugi/e. Razgovor je moderirala Ivana Stojanović, novinarka.

Zakon o štrajku: Zastareo propis ili namerno zapuštena materija?

Štrajk je u Srbiji postao tema brojnih polemika – sindikati upozoravaju na ograničenja i zastarelost važećeg Zakona o štrajku, a stručnjaci ističu da on nije usklađen sa međunarodnim standardima. Izostanak društvenog dijaloga dodatno slabi radnička prava, a sindikati su sve češće nemoćni da zaštite zaposlene. Svi akteri su saglasni – novi zakonodavni okvir je neophodan.

Generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković navela je da se pojam štrajka vratio u javnost kao jedna zaboravljena kategorija, vezana uglavnom za sektore, i da dugo vremena nije zauzimao ovakvu pažnju kao danas.

Ona je podsetila da je Zakon o štrajku, koji je danas na snazi, donet 1996. godine, a da je 2018. godine napravljen Nacrt novog Zakona o štrajku, ali da nije usvojen.

Pored Zakona o štrajku, dodala je, Zakon o radu biće jedan od pravnih propisa od kojeg će zavisiti zatvaranje poglavlja 19 u pridruživanju Srbije EU, ako se klaster 3 otvori.

„U klasteru 3 je poglavlje socijalna politika i zapošljavanje, a ta dva zakona će biti ključni u ocenjivanju usklađenosti pravnog sistema Srbije sa standardima EU“, rekla je Vučković.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Bojan Urdarević ocenio je da Zakon o štrajku, koji se primenjuje, nije bio loš propis za vreme kada je donet, ali da ne može da se govori da nešto što je usvojeno 1996. godine, a odnosi se na „živu“ materiju može da se primenjuje i 2025. godine.

„Ključne tačke koje nisu u skladu sa međunarodnim standardima odnose se na definiciju minimalnog procesa rada tokom štrajka i odabir službi od javnog interesa u kojima mora da se obezbedi taj minimum procesa rada“, rekao je Urdarević.

Kako je objasnio, svaka od službi bi morala da ima utvrđen minimum procesa rada, što je u nekim službama uređeno zakonom, a u nekim kolektivnim ugovorom, pa ni tu nema principijelnosti.

Prosveta se, kako je naveo, u Srbiji smatra delatnošću od javnog interesa, a po međunarodnim standardima „nije baš tako“.

„Morao bi se napraviti katalog delatnosti za koje se smatra da je neophodan minimum procesa rada i regulisati tako da to ne može da utvrđuje osnivač kao do sada ili direktor u javnim preduzećima, već bi to trebalo da bude rezultat socijalnog dijaloga između socijalnih partnera“, smatra profesor Urdarević.

Srbija, kako je rekao, spada u zemlju kontinentalnog prava i, za razliku od recimo Francuske, imamo obavezu najave štrajka, a pojedine države ne poznaju taj modalitet kojim se otupljuje njegova oštrica.

„Prošle godine štrajk u Evropi je bio aktuelan i opasan, stao je saobraćaj u Nemačkoj, što znači da štrajk kao institut nije izgubio na značaju. Samo u Srbiji je nekako stavljen u pogrešan kontekst i državnim intervencionizmom oštrica sindikata je oslabljena, pa se štrajka niko puno ne boji“, rekao je Urdarević.

Dodao je da štrajk treba da bude poslednje sredstvo za oprez poslodavcu, a često je u kolektivnim ugovorima navedeno da je dok poslodavac poštuje taj ugovor zabranjen štrajk, iako se štrajk može ograničiti samo zakonom, što predviđa i Ustav Srbije.

„Materija o štrajku je dosta zapuštena, da li svesno ili nesvesno, da li nekome odgovara ovakav zakon? Treba ga menjati, osavremeniti, razmisliti o još nekim vrstama štrajka, u Srbiji se pominje generalni štrajk, ali ne sećam se da je bio skoro, možda 5. oktobra“, rekao je Urdarević.

Dodao je da međunarodno pravo ne daje definiciju štrajka, a da Međunarodna organizacija rada svesno zaobilazi definiciju i prepušta nacionalnom zakonodavstvu svake države da reguliše to pravo.

Profesorka Univerziteta u Beogradu i članica Demokratske stranke Biljana Stojković istakla je da „šta god prosvetni radnici uradili, oni će izaći iz zakonskog okvira minimuma procesa rada“.

Ocenila je da su zakonski okviri štrajka namerno zapušteni, da zakon nije usaglašen sa međunarodnim propisima i koncepcijama radnih prava, upravo da bi se koristio kao „batina režima protiv radnika i njihovih prava“.

Kako smatra, ne može se očekivati da štrajkovi budu granski, već su oni uvek unutar organizacione jedinice ili poslodavca.

„I studenti su pregazili svoja ovlašćena tela, a to su studentski parlamenti koji su bili i napravljeni tako da sarađuju sa režimom. Isto tako su prosvetni radnici bili prinuđeni da pregaze reprezentativne sindikate koji nisu stali u njihovu zaštitu, već su razmišljali kako da se dogovore sa režimom. Čini mi se da je na delu gerilsko organizovanje postalo nužno, upravo zato što zakoni ne štite radnička prava“, rekla je Stojković.

Istakla je da prosvetni radnici danas jesu u nezgodnoj situaciji, upravo jer ih sindikati nisu podržali jer u okviru svake škole moraju sami da se organizuju.

Rekla je da inicijativa „Pobunjeni univerzitet“ ima i mobilne timove koji pomažu prosvetnim radnicima povodom opasnosti za pojedinačne nastavnike ili škole, kao i pravnu pomoć.

„Nastavnicima je jasno da se nalaze izvan pravnog okvira u sivoj zoni, spremni su na to, ali bi apsolutno voleli da znaju pravni kontekst u kojem se kreću i nalaze i zbog toga je priča o zakonskom uređenju za njih mnogo važna“, zaključila je Stojković.

Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković ocenio je da je važeći Zakon o štrajku zapravo zakon o onemogućavanju štrajka.

„U novom Zakonu o štrajku ne možemo da pričamo dok se društvo Srbije ne restartuje. Da li zaposleni u obrazovanju rade nešto što je protivzakonito, a živimo u društvu koje ne poštuje zakone", rekao je on.

Kako je dodao, živimo u doba kada nema društvenog dijaloga, kriza je političkog sistema, socijalnog dijaloga, oni koji donose zakone ne primenjuju ih ili ih krše.

Sindikati, prema njegovim rečima, ne treba da se odreknu prava na štrajk, ako se ne poštuje pravo na zaradu, radno vreme, ne plaća porez, ne obezbeđuju uslovi rada.

I zbog toga se od radnika očekuje, kako je rekao Vuković, da na nezakonite odluke donose zakonitu odluku.

„Holandija nema Zakon o štrajku, nego te probleme, vezane za prava radnika koje krši država ili privatan poslodavac, presuđuje sud“, rekao je Vuković.

Naveo je da je za njega kolektivni ugovor akt socijalnog mira, u kojem i jedni i drugi ispunjavaju svoje obaveze i imaju prava.

„Štrajk je ovog trenutka neophodan", zaključio je Vuković.

Slađana Kiković iz UGS Nezavisnost je istakla da temi štrajka ne treba davati populistički pristup i da međunarodni standardi ne predviđaju do detalja kako treba urediti to pitanje, već da se to radi u okviru nacionalnog zakonodavstva.

Ona je podsetila da je poslednja izmena Zakona o štrajku bila pokušana 2018, ali da su sindikati i poslodavci reagovali i rekli da verzija koja je trebalo da stigne u Skupštinu nije proizvod Radne grupe.

„Najveći kamen spoticanja u ovom zakonu su delatnosti od javnog interesa koje su pod posebnim režimom i postavlja se pitanje tog minimalnog procesa rada, koji je krajnje ograničavajući i odgovara državi“, rekla je Kiković.

UGS Nezavisnost je reprezentativan sindikat i ta reprezentativnost sa sobom nosi veliku odgovornost prema svakom zaposlenom u Srbiji, istakla je. Kako kaže, kad god dođe do kriznih situacija u državi, uvek se prvo „prozivaju reprezentativni sindikati“.

„Štrajk je jedan od najradikalnijih metoda borbe, a kod nas može da ga organizuje kako sindikat, tako i 50 plus jedan zaposleni. Vi ako prihvatite situaciju da uđete u jednu anarhiju, vi morate da zaštitite te ljude jer će poslodavac da postavi pitanje pred nadležnim sudom zakonitosti obustave rada“, navela je Kiković.

Kako je zaključila, državi odgovara zakon kakav jeste.

„Najlakše je ljude izvesti na ulicu ili da protestuju, ali to se mora završiti. Kada uđete u štrajk, vi ćete ga prekinuti, potpisati sporazum. Postavlja se pitanje kako će se izaći iz trenutne situacije u društvu“, rekla je Kiković.

Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije rekao je da štrajk direktno gledano praktično predstavlja uvek i u osnovi jedan bunt zaposlenih u odnosu na njihove ekonomske prilike, između ostalog i na uslove u kojima taj svoj rad prodaju.

Država je najveći poslodavac, istakao je Atanacković.

„Značajno je prevaziđeno to što usko gledano Zakon o štrajku predviđa. U ovakvim situacijama kada je zaista potrebno ukazati kroz štrajkove da je potrebno ne samo sindikati koji su reprezentativni, nego i svi ostali, da zajedno pozovu na generalni štrajk“, rekao je Atanacković.

Kako je naveo, oni su kao poslodavci aktivno učestvovali sa sindikatima, najčešće se dolazilo do zajedničkih zaključaka.

„Bili smo spremni da prihvatimo neke promene, kao i što smo u nekom drugom momentu bili spremni da ne prihvatimo. Čini mi se da državi, vlasti, nije bilo u interesu da dođe do neke ozbiljnije promene zakona o štrajku. Zakon o radu je poslednji zakon koji će bilo koja vlast da prihvati da menja, jer time otvara Pandorinu kutiju zbog različitih zahteva“, zaključio je Atanacković.

Predsednik Sindikata Sloga Željko Veselinović smatra da su svi zakoni koji su pravljeni pre 2000-te bili bolji nego zakoni nego oni koji su rađeni posle, naročito oni koji se tiču radnih prava, jer su, kako je ocenio, prava radnika na nekom nivou od pre sto godina.

On je istakao da je „pala teška ruka na sindikate“, da oni jesu odgovorni za neke stvari koje se dešavaju.

„Postoji odgovornost, ali je odnos između njih samih narušen. Nemoguće je sastaviti sindikate za jedan sto“, tvrdi Veselinović i ističe da generalni štrajk mogu da sprovedu samo sindikati zajedno.

Veselinović je pomenuo i da reprezentativnost sindikata nije dve decenije ispitivana.

„Ovo što se danas dešava ne može da se nazove generalni štrajk jer nije u skladu sa zakonom i svako ko bude imao posledice imaće ih takve da neće moći ni sud da ih vrati na posao“, rekao je Veselinović.

On smatra da studenti treba da ujedine sindikate, da pozovu da sednu za to i vide da li imaju snage, volje i zajednički interes da njima pomognu i sprovedu generalni štrajk kako bi zaštitili sve ljude koji izađu na ulice.

Iz Udruženja za radna prava žena ROZA Milica Lupšor je upitala šta se dešava sa privatnim sektorom gde sindikati vrlo često ne postoje.

„Iz iskustva rada sa ženama u tekstilnoj industriji u Srbiji, od šest fabrika koje smo posetili, u četiri su postojali sindikati, s tim što je samo u jednoj sindikat zapravo radio, u ostalim žene nisu ni znale ko su predstavnici sindikata“, navela je Lupšor.

Kako je rekla, štrajk bi u suštini trebalo da povedu sindikati kao pokretačka snaga.

„Ono što je problem je što te žene ne znaju ko im je poverenik, koja prava imaju, ne znaju ništa, da ako rade po PP ugovoru da ne smeju da štrajkuju na ulici", objasnila je Lupšor.

Generalni štrajk, prema njenom mišljenju, ne može samo da postoji u društvenom sektoru, već njemu mora da se priključi i privatni sektor.

„Pričamo o Zakonu o štrajku, ali ne o ljudima koji bi trebalo da iznesu taj štrajk“, napominje Lupšor.

Takođe, smatra da je neophodno da postoji jedan zakon, Zakon o radu, gde će svi zakoni koji su iscepkani ući, pa i Zakon o štrajku.

Panelisti i panelistkinje na debati „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“ saglasili su se da je neophodan novi zakonodavni okvir, a da bi se do njega došlo moraće da razgovaraju svi socijalni partneri, a politička volja da do toga dođe će biti preduslov.

Debata je organizovana u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji - Crno na belo“, uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.