• 6. februar 2025.

Nataša Vučković: Transfer moći

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Autokomanda je delovala kao kulminacija studentskih akcija, ali Novi Sad ju je prevazišao i ostavio dubok trag na svakom ko je učestvovao, slušao i gledao. Svet su preplavile slike mladih koji uporno, posvećeno i nepokolebljivo marširaju Srbijom osvajajući srca i duše stanovnika sela i gradova kroz koja prolaze, koji ih dočekuju gotovo kao oslobodioce.

Studenti kao oslobodioci koji su sprali naslage straha, kolebljivosti, građanskih mrena i pomirenosti sa stvarnošću kojoj, izgledalo je, alternative nema. Amalgam sačinjen od studenata, profesora i roditelja, uz maturante i nastavnike, brzo i uspešno pleni i mlade i stare širom zemlje. Jer svi roditelji podržavaju svoju decu i svi žele da ova zemlja bude za njih bolje mesto i da iz nje ne odlaze u svet. A roditelji pripadaju različitim profesijama preko kojih se dalje širi građanski protest u prosveti, poljoprivredi, zdravstvu, sudstvu, advokaturi... Istih dana kad i Novi Sad, dogodila se i Grocka, Surdulica, Knić, Vranje, Lapovo, Odžaci – mesta koja su retko viđala građanske proteste.

Slike sa Slavije, Autokomande i iz Novog Sada plove bivšom Jugoslavijom i podstiču podršku studenata iz Zagreba, Splita, Osijeka, Banja Luke... Prijatelji iz Zagreba mi kažu da su u subotu do kasno u noć gledali prenos iz Novog Sada, isto i Slovenci. Slika studentske bune i građanske podrške polako, ali sigurno i svakodnevno probija granice obazrivih zapadnih medija. I RTS se menja – na samom početku drugog Dnevnika izveštava o studentskom maršu iz Beograda ka Novom Sadu. Instagramom stiže i Madonina podrška.

Studentska (samo) disciplina u organizaciji, disciplina u hodu i disciplina u govoru je ono što fascinira. Svi slede message box iz kog nema „iskakanja“ – zahtevi za pravdom, za odgovornim institucijama, za zakon koji važi jednako za sve, začinjeni brzim, duhovitim i upečatljivim odgovorima na pokušaje vlasti da ih umire, zaplaše ili podele. Neće ni vlast, ni opoziciju, ni građanske aktiviste. Odbijaju zastave, slogane i govornike koji mogu da ih podele i otupe oštricu njihove borbe. Traže suštinsku promenu sistema, slobodu od korupcije i manipulacije i, pre svega, odgovornost za pogibiju 15 ljudi.

Na delu je svojevrsni rebrending Srbije. Već tri decenije Srbija u međunarodnoj zajednici ima negativan imidž. Toliko ocrnjena u stranim medijima tokom devedesetih, uz kratak iskorak ka zadobijanju međunarodne podrške 5. oktobra, Srbija ne uspeva da se izbori sa inercijom i negativnom slikom urezanom kod velikog broja kreatora javnog mnjenja u međunarodnoj javnosti. Iako nas predsednik i Vlada tokom poslednje decenije uveravaju da je Srbija uvažena i viđena kao ozbiljan partner, strani mediji o Srbiji i dalje pišu i govore sa velikim zazorom, a nedemokratsko gušenje sloboda, pre svega slobode izražavanja, selektivna primena zakona i korupcija, navode se kao ključni razlozi sporog napretka Srbije u procesu evropske integracije.

Odsustvo otpora takvoj nedemokratskoj praksi doprinelo je zaključku u dobrom delu strane javnosti da naš narod zapravo i nije mnogo privržen ideji pravne države, odgovornoj vladi i slobodama, jer pristaje na vlast lišenu demokratskog impulsa, vlast oličenu u jednoj jedinoj osobi, vlast partije nad državom i institucijama. Studentska buna budi u građanima zaboravljene ili zatomljene vrednosti pravde, demokratije i vladavine prava, i svojevrsni je ustanak protiv politikom kreirane polarizacije u društvu. Ovaj građanski protest, i u velikim gradovima i u malim mestima, objedinjuje urbanu i ruralnu Srbiju, mlade i starije, građane različitog obrazovanja i socijalnog statusa, i pokazuje da pravda, pristojnost i solidarnost imaju isto značenje i vrednost za sve.

Nakon najavljene velike rekonstrukcije Vlade, a onda iznenadno podnete ostavke premijera, vlastodršci su poslednjih dana bili u Jagodini, Varvarinu, Ćićevcu, Aleksandrovcu. U Jagodini je bio vidljiv nedostatak entuzijazma i energije okupljenih. Dok su studenti iz Beograda i Novog Sada spajali svoje kolone na novosadskim bulevarima i mostovima, Vučić je u opštinskim salama i domovima kulture razgovarao s građanima, pretpostavljamo pažljivo biranim i pripremljenim za razgovor sa predsednikom Republike. Ipak i tu se pokazalo da su ventili straha popustili, pa ni tako selektovani sagovornici nisu više nekritični sledbenici. I oni progovaraju o korupciji, siromaštvu i o životu koji ni blizu ne odgovara idealizovanoj slici napretka i blagostanja koju vlast kontinuirano širi svojim medijima.

Kad se uporede te dve slike, slika velikog broja mladih, ubedljivih, optimističnih i sigurnih u pobedu i slika s događaja bez energije i uverenja – jasno je da se dogodio veliki transfer moći u društvu. Moć svakim danom sve više prelazi s vlastodržaca na društvo. Društvo svakog dana postaje snažnije i sve suverenije korača ka ostvarenju ciljeva – studentskih i građanskih, tražeći da, već dugo zanemarivani, javni interes i opšte dobro odnesu prevagu nad zaštićenim grupama i njihovim interesima i da se korupciji stane na put. Iznenađeni su mnogi jer nam se činilo da su građani zadovoljni, mirni i da se, manje ili više uspešno, snalaze u izgrađenom lavirintu moći. Izgleda sada da je nezadovoljstvo širom zemlje, i u najmanjim mestima, tinjalo dugo, i da je bio potreban jedan ovakav studentski poticaj, da ono plane u izrazu solidarnosti sa studentima.

Ostaje, međutim, pitanje kako taj transfer moći na društvo preobraziti u političku energiju, u politički artikulisanu snagu koja će odneti pobedu na izborima kad god oni bili. Šta god da se desilo, ništa više neće biti isto kao pre studentske pobune.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić