• 29. decembar 2024.

Nataša Vučković: Jesen/zima studentskog nezadovoljstva

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Kažu znalci da su, u godini pre izbijanja globalne studentske pobune 1968. apolitičnost i nezainteresovanost mladih za društvena i politička zbivanja bili česta tema socioloških i filozofskih radova i skupova širom Evrope. Junska gibanja 1968. i provala studentskog nezadovoljstva su bili ogromno iznenađenje. I ovde se mnogi koji rade s mladima, na univerzitetu, u nevladinim udruženjima, mesecima i godinama pitaju kako mlade motivisati i uključiti u neku formu društvenog aktivizma. Često obeshrabreni, razloge za omladinsku povučenost tražili smo u društvenim mrežama, njihovoj fokusiranosti na upise na strane fakultete i odlazak iz zemlje u neki bolji svet. A onda se desila novosadska tragedija, posle koje se, kao i u slučaju masovnog ubistva u Ribnikaru, pokazala očigledna nesposobnost vlasti da pametno i promišljeno odgovore na ovakve iznenadne i nepredvidljive krize – i dogodili su se studenti.

Pametni, kreativni, ozbiljni, organizovani, duhoviti – kakvi su obično mladi kad pokažu nezadovoljstvo državom i društvom u kojem žive i kad oslikaju državu i društvo u kakvom žele da žive. Pobunili su se protiv laži, protiv partijskim uticajem okovanih institucija i pravosuđa, protiv korupcije, zahtevajući pre svega odgovornost, pravnu državu i istinu. Posvećeni komunikaciji na društvenim mrežama, otkrili su da je i offline komunikacija, na plenumima, debatama i protestima, dobra stvar. Nasuprot intergeneracijskom jazu koji su i oni, a i mi stariji, videli kao nepremostiv, pokazali su da im je stalo do podrške, do dijaloga i do znanja starijih – profesora, nastavnika i drugih koji dele njihove brige i zahteve.

Snagu ovoj studentskoj pobuni daje nekoliko činilaca. Prvo, solidarnost među studentima koja mobiliše i obavezuje na istrajnost i koja podstiče druge, pre svega profesore, na solidarnost sa studentima. Posle profesora solidarnost se širi dalje. Protest ima veliki potencijal za povezivanje nezadovoljstva raznih društvenih grupa i stvaranje društvenog pokreta za promene. Drugo, razuđenost protesta kroz blokadu velikog broja fakulteta u više gradova širi front i time otežava svaki plan vlasti za gušenje protesta, dok među studentima stvara povezanost, osećaj da svi jednako doprinose i učestvuju, bez nametanja liderstva ili nekog elitizma. Treće, razbarušenost ove pobune, maštovitost i kreativnost u osmišljavanju poruka i message box-ova koji podupiru postavljene zahteve, protestu daje element nevinosti dečje igre što opet onemogućava bilo kakvu vrstu napada jer bi se svaki napad okrenuo kao bumerang. Četvrto, mirnoća i dostojanstvo mladih ljudi u suočavanju sa nasilnicima koji ih provociraju, prete ili automobilima ugrožavaju mirne proteste, razbija strah, čini ih superiornima i pleni posmatrače.

I na kraju, narativ koji nije anti-Vučić, a u stvari to jeste. Jer kad kažu da su njihovi zahtevi da se krivci privedu pravdi usmereni ka institucijama, pre svega pravosuđu, a ne prema predsedniku Republike, studenti u stvari ustaju protiv kršenja ustavnih ovlašćenja i ustaljene prakse da predsednik Republike rešava sve u ovoj zemlji, uključujući i njegov najnoviji plan o davanju mladima kredita za stan sa minimalnim učešćem. Studenti insistiraju na nepartijskoj prirodi protesta. To ih, s jedne strane, brani od kritike da žele smenu vlasti na ulici i mimo izbora, a s druge ih štiti od podela unutar studentske populacije u kojoj verovatno postoje afiniteti prema različitim političkim strankama, ali i iskrena odbojnost prema političkom procesu i postojećoj partijskoj sceni Srbije.

Lekcije iz prošlih godina i decenija čine da uviđamo i neke potencijalne slabosti protesta u ovoj fazi. Većina izraženih zahteva je ostvariva u kratkom roku, a i lakše je merljiva njihova ispunjenost – na primer, puštanje na slobodu pritvorenih aktivista, privođenje pravdi nasilnika koji napadaju studentske blokade. Zahtev za objavljivanjem dokumentacije o rekonstrukciji nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici je opravdan, ali i više fluidan pa je teže utvrditi njegovu ispunjenost, objavljivanje stalnih dopuna dokumentacije može potrajati, što daje mogućnost za kontinuirani protest, ali i za mogući zamor. Zato ne bi bilo loše da se predvidi neka vrsta exit strategije.

Naravno, u slučaju da iza ovih zahteva postoje i drugi, politički zahtevi, onda protestima u ovom trenutku nedostaje politička artikulacija. U nekom trenutku ona će se morati tražiti od opozicionih političkih partija, možda i nekih novih stranaka, koje dele vrednosti na kojima je zasnovan studentski protest. Ova duboka društvena polarizacija moraće da dobije svoj politički zahtev u nekom trenutku bilo da su to novi izbori, razni oblici dijaloga vlasti i opozicije kao oblik institucionalnog rešenja krize. Za sad, opozicija podržava studente, prenosi glas protesta u parlament i lokalne skupštine, poštuje nepartijski karakter studentske bune pa deluje kao da je u senci, ali neće moći tamo dugo da ostane. Bilo bi lako kad bi politička alternativa bila snažna i dovoljno upečatljiva, kad bi po prirodi stvari oči bile uprte u nju da ponudi put ka izlazu iz krize.

Distanciranje studenata od političkih partija omogućava da podrška raste, ali govori i o njihovoj sumnji u kredibilitet stranačkih organizacija. Ovo vreme, dok traju protesti, je za opoziciju prilika da se oporavi od prošlogodišnjih/ovogodišnjih podela i unutrašnjih surevnjivosti, jalove borbe za liderstvo, programske nedefinisanosti i da dozvoli više vidljivosti onima koji ulivaju više poverenja.

Vlast mora da razume da se važna promena dogodila. Ta promena iziskuje od vladajuće većine da zauzda napasnike raznih vrsta, da omogući stvarnu nezavisnost pravosuđa i ne utiče na postupak utvrđivanja odgovornih za pad nadstrešnice, da promeni ton u javnoj komunikaciji, da otvori institucije za dijalog sa opozicijom, da uredi izborna pravila kako je obećala da će učiniti, da otvori medije za drugačija mišljenja i izbor za REM sprovede kredibilno i transparentno... Da omogući smenjivost vlasti u istinski demokratskom procesu.

Nedeljni skup na Slaviji pokazao je novu energiju koju uvek daje mlada generacija kad stupi na društvenu scenu. Bez nje zahtevima za promenu načina vladanja u ovoj zemlji nedostaje jedna od ključnih motivacija da mladima ostavimo bolje društvo, odgovorniju državu i demokratske institucije. Mnoge mlade generacije su poslednjih decenija ovde ostale razočarane razvodnjavanjem i nedovoljnom istrajnošću u borbi za demokratiju i vladavinu prava. Volela bih da se ovoj novoj generaciji to ne dogodi. Jer, uprkos svim pričama o tome kako mladi žele samo što pre da odu odavde, ovi studenti, budući inženjeri, lekari, pravnici, matematičari, reditelji, biolozi – pokazali su da im je stalo do ove zemlje i do toga da ostanu ovde. Srećna im 2025!

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić