• 5. decembar 2024.

Nataša Vučković: Socijalna i radna prava na margini integracija

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Redak je slučaj da se na jednoj konferenciji posvećenoj opštim izazovima i perspektivama članstva zemalja Zapadnog Balkana u EU posebna pažnja posveti tržištu rada, stanju radnih prava i perspektivi socio-ekonomskog razvoja. Kao da su to dve paralelne linije koje se retko ili nikad ne ukrštaju. U prvoj grupi pitanja govori se o geopolitičkoj realnosti, otvorenosti EU za novo proširenje, opštoj oceni napretka svake zemlje sa akcentom na fundamentals – demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava, regionalnu saradnju…

Do socijalne dimenzije proširenja gotovo se nikad ne stigne. Postoji za to jedno racionalno opravdanje – obim evropskih pravila koje treba usvojiti mnogo je veći u oblasti političkih i ekonomskih kriterija, a u socijalnoj sferi države članice imaju veću samostalnost, pa je i evropska regulativa samim tim ograničena. Međutim, za nas, potencijalne članice koje već više od dve decenije, nekad sporije, nekad brže, usvajamo tekovine EU i pitamo se kako održati, ne više entuzijazam, nego bar zainteresovanost građana za reforme i EU integracije, socijalna dimenzija procesa integracije je izuzetno važna. Kroz nju se vidi kako građani žive, kakve su im perspektive i kako vide dobrobiti dosadašnjih reformi. Jer ekonomski pokazatelji napretka ne pokazuje se uvek u svakodnevnom životu građana, posebno u zemljama sa velikom raslojenošću i regionalnim razlikama.

Zato me iznenadila i obradovala prošlonedeljna konferencija BFPE fondacije na kojoj je pažnja jednako posvećena i ovim prvim, političkim pitanjima, ali i ovim drugim socijalnim, koja je uspešno povezala dve dimenzije. Kakvo je tržište rada na Zapadnom Balkanu bilo je zadato pitanje panelistima i meni kao uvodničarki u temu.

Kad se pogledaju ovogodišnji izveštaji Evropske komisije o napretku ZB6 u oblasti tržišta rada, zapošljavanja, socijalne politike, zaštite osetljivih grupa, pa rodne ravnopravnosti u svetu rada videće se da su sličnosti velike i razlike male. To podupiru i podaci koje EU redovno prikuplja o stanju ekonomije u regionu, istraživanja Regionalnog saveta za saradnju i dr. A to je slika koja pokazuje kako zapravo žive ljudi, kako se zapošljavaju i zarađuju, kakav je kvalitet poslova, poštuju li se standardi dostojanstvenog rada, da li školstvo na dobar način priprema mlađe generacije za budućnost i svet rada, kako se štite radna prava i kakve su institucije za njihovu zaštitu.

Sve zemlje ZB suočene su sa velikim procentom mladih koji nisu ni na školovanju ni na radu. Neusaglašenost između znanja s kojim se izlazi iz srednjih škola i fakulteta ne odgovaraju potrebama poslodavaca, pa veliki broj mladih, ali i starijih radnika, radi na poslovima za koje se nije školovao. Rodni jaz u zaradama raste – u Srbiji se meri na 8,8 odsto. Veliki broj žena radi na poslovima sa nepunim radnim vremenom kako bi mogle da se brinu o deci i starijim roditeljima, jer ne postoje socijalne usluge koje bi na tim porodičnim poslovima mogle da ih zamene i omoguće da rade puno radno vreme, što opet znači da je njihova ekonomska snaga slabija, mogućnost pronalaženja boljeg posla slabija, a time se značajno utiče na bogatstvo porodice odnosno na nemogućnost izlaska iz siromaštva. Rodna neravnopravnost prilikom zapošljavanja i na radu je slabo adresirana u reformama, nijedna od ZB6 zemalja nije donela propise o usklađivanju porodičnog i poslovnog života. Manjine, posebno Romi, imaju ograničen pristup tržištu rada. Tzv. rad na crno je boljka svih ekonomija u regionu.

Radno zakonodavstvo nigde nije u potpunosti harmonizovano sa EU standardima koje čine i konvencije Međunarodne organizacije rada. Novi zakoni o radu očekuju se u svim zemljama Zapadnog Balkana. Crna Gora priprema izmene, Srbija će izgleda u 2025. otpočeti tzv. Twinning program za pripremu nacrta novog Zakona o radu. Evropski standardi u oblasti zdravlja i bezbednosti na radu negde su delimično usvojeni, a negde nimalo. Generalno, na delu je višegodišnja fragmentacija radnog zakonodavstva, kojom zakon o radu sve više postaje samo krovni zakon, a mnoga pitanja rešavaju se drugim zakonima, npr. zakonima o radnoj praksi, o sezonskom radu, o agencijama za zapošljavanje… Ovakvu praksu diktira tzv. fleksibilizacija tržišta rada koja uvodi nove forme rada sa slabijom radnopravnom zaštitom. Za poslodavce takva fragmentacija radnog prava je dobro poslovno okruženje, a za zaposlene je uglavnom smanjenje radnih prava i veća ili potpuna neizvesnost.

Socijalni dijalog je generalno slab, na lokalnom nivou gotovo nepostojeći, a zaključeni kolektivni ugovori sve ređi. Sindikati su oslabili, zadržali su izvesnu snagu i uticaj u javnom sektoru, ali nedovoljno da bi ozbiljno uticali na reforme. Demografske promene i starenje društava, pojačano odlaskom radno sposobnog stanovništva i sezonskim migracijama, ne samo mladih i ne samo visoko obrazovanih, nameće potrebu „uvoza“ stranih radnika. Tako Srbiju godišnje napusti oko 25.000 ljudi, a u prvih sedam meseci 2024. izdato je oko 50.000 radnih dozvola za strance. U Albaniji je krajem 2023. bilo više od 21.000 izdatih radnih dozvola strancima. U našim sredinama još uvek nema negativne reakcije prema stranim radnicima. Ali, ako bi se, na primer, usvojio zakon o sezonskim poslovima koji bi se primenio i na građevinsku industriju i ako se njime, što se može očekivati, pogorša stepen radnopravne zaštite naših građevinara, onda se mogu očekivati i ozbiljne reakcije na prisustvo i rad stranaca.

Kao i u mnogim drugim oblastima, poverenje u institucije koje bi trebalo da štite radna prava nije veliko. Te institucije, pre svega inspektorati za rad, suočeni su sa nedostatkom inspektora, sredstava i opreme za ozbiljan terenski rad. Uticaj vladama bliskih poslodavaca i velikih investitora sigurno nije mali, a kad se tome doda da, na primer, srpski Zakon o radu predviđa obavezu inspektora da pre dolaska na mesto inspekcije, mora da obavesti poslodavca – eto jasne slike kako se pravo može lako selektivno primenjivati, a zaposleni ostati bez zaštite. Onda se niže lista ostalih institucija od prekršajnih do redovnih sudova u kojima višegodišnje trajanje radnopravnog spora obesmišljava pristup pravdi. I onda se vraćamo na političku sferu i fundamentals. Jer zaštita prava zavisi od institucija, i u krajnjoj liniji od pravosuđa, njegove nezavisnosti i otpornosti na uticaj politike i ekonomski moćnih krugova. Zaštita socijalnih prava nije odvojena od drugih ljudskih prava jer ljudska prava čine jedinstven korpus u svojoj međuzavisnosti i uslovljenosti. Ako radnike primoravate da idu na mitinge za političku podršku, to nije samo ugrožavanje njihovih političkih sloboda, to je i ugrožavanje njihovih socijalnih prava ukoliko im pretite otkazom, premeštajem, smanjenjem zarade. I na kraju, socijalna dimenzija procesa integracije u EU ključno utiče na podršku građana ovom procesu, jer jača ili slabi njihovo uverenje da će im biti bolje ako reforme budu nastavljene i ostvarenje članstva u EU izglednije.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić