• 1. novembar 2024.

Nataša Vučković: Deseti rođendan Berlinskog procesa

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin

Berlinski proces kao diplomatska inicijativa potekla od Nemačke već deset godina je platforma za dijalog o regionalnoj saradnji i približavanju Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Nastao 2014. u vreme kad je Evropska unija saopštila da odlaže politiku proširenja za neka manje krizna vremena, Berlinski proces je na našim prostorima primljen sa podozrenjem i sumnjom da se radi o nekom rezervnom koloseku za Zapadni Balkan, neka vrsta utešne kompenzacije za neuspeo projekat učlanjenja. Deset godina posle, samit je polovinom oktobra ponovo održan u Berlinu. Bez namere da pišem o istorijatu Procesa, deseta godišnjica je ipak prilika za neko svođenje računa i ocenu postignutih rezultata, kao i aktuelnih izazova.

Život Berlinskom procesu dala je Angela Merkel smatrajući neophodnim da se, pored uspostavljenog mehanizma pristupanja za svaku pojedinačnu zemlju, kreira jedan regionalni mehanizam koji će omogućiti dijalog u regionu i regiona sa EU i pospešiti regionalnu ekonomsku saradnju kroz konkretne projekte. Posle Prvog samita u Berlinu, druge članice EU su bile podstaknute da se pridruže ovoj inicijativi – Italija, Francuska, Velika Britanija, Poljska, sve do Grčke i Bugarske, pa su se samiti održavali svake godine u nekoj drugoj prestonici. Svaki samit donosio je neku novinu – u Trstu je prvi put na margini samita učestvovalo i civilno društvo. U Londonu je na agendu dodato i pitanje demokratije i vladavine prava, a u Deklaraciji usvojenoj u Poljskoj uključeno je i pitanje položaja Roma.

U Sofiji se 2020. usvaja dokument o Zelenoj agendi ZB i Deklaracija o zajedničkom regionalnom tržištu, a velika podrška se daje Ekonomsko investicionom planu koji EU najavljuje uz veliku pompu kao plan koji će, kako je izjavila Von der Lajen tad, „ubrzati ekonomski razvoj Zapadnog Balkana i podstaći njegova konvergencija sa Evropskom unijom, podržati primena fundamentalnih reformi i dovesti region bliže zajedničkom tržištu EU“ sa najavljenom podrškom od 9 mlrd evra regionu. Sa odlaskom Angele Merkel održivost Berlinskog procesa ostaje upitna i skoro jednogodišnju neizvesnost razrešava samit u Berlinu 2021. koji se održava online tokom pandemije. Naredne godine potpisana su tri ključna sporazuma koja omogućavaju veću mobilnost između zemalja Zapadnog Balkana – danas se, kao rezultat tih sporazuma, između ostalog, u regionu putuje samo sa ličnom kartom.

Iz godine u godinu regionalni lideri su se susretali, usvajali saopštenja i deklaracije, neki infrastrukturni projekti su započinjali uz podršku Procesa, formirana je Regionalna kancelarija za mlade, danas Berlinski proces uključuje i parlamentarnu dimenziju, a formira se i Forum za rodnu ravnopravnost. Na prvi pogled, glavne teme se ne menjaju od početka – infrastruktura, transport, energija, bezbednost, pomirenje, mladi, migracije, klimatske promene i zelena agenda, borba protiv korupcije, pa se postavlja pitanje da li se radi o nedostatku napretka ili jednostavno o kontinuiranom praćenju napretka. Godišnji izveštaji Evropske komisije pokazuju nam koliko je napredak u svakoj ovoj oblasti realan i opipljiv – najčešće je jedva merljiv, dok su aktuelne političke trzavice i otvorena pitanja dovodila u pitanje regionalnu saradnju i stvarnu posvećenost naših lidera unapređenju odnosa i razmene sa susedima.

Verujem da bi, u nekom terenskom istraživanju, odgovori građana Zapadnog Balkana na pitanje šta znaju o Berlinskom procesu, njegovim rezultatima i značaju, bili više nego poražavajući. Berlinski proces, zapravo, nikad nije uspeo da „pređe rampu“, kako se to kaže u pozorišnom svetu, i da javnosti ubedljivo poruči zašto je Proces važan, upravo za njih, za građane. Možda je tek sporazum o romingu „roming kao kod kuće“ poslao dobru poruku – bar onima koji letuju u Crnoj Gori ili Albaniji ili poslovnim ljudima koji često borave u nekoj susednoj „ekonomiji“.

Jedno kratko vreme jedna druga inicijativa Srbije, Albanije i Severne Makedonije, Otvoreni Balkan, činilo se da predstavlja konkurenciju Procesu. Iako Otvoreni Balkan nije doneo nijednu značajniju novinu ni na političkom ni na ekonomskom planu, oslanjajući se uglavnom na planove Regionalnog saveta za saradnju, kroz neke aktivnosti koje su okupljale, na primer, proizvođače i trgovce vinom i hranom, uspešnije je komunicirao s javnošću i ekonomsku saradnju u regionu predstavio kao potrebu i kao boljitak za građane. Verovatno zato što je inicijativa bila autohtona, što su je pokrenula trojica lidera koji su sebi želeli da pripišu uspeh i što je zato i dobila toliku pažnju na našoj kontrolisanoj medijskoj sceni. No, kritikovana zbog odsustva BiH, Crne Gore i Kosova, ova „krnja“ regionalna inicijativa nije mogla imati šire domete, a Berlinski proces je zbog obuhvata učesnika i prisustva evropskih sagovornika očuvao svoj kredibilitet.

Ovogodišnji samit, kao i svi drugi forumi i sastanci održani u pripremi ili na margini samita, bavili su se istim pitanjima kao i prethodnih godina, ali atmosfera je bila pozitivnija. Utisak je mnogih da je ovogodišnji samit doneo novu energiju regionalnoj saradnji. Tome je delimično doprinelo i odblokiranje CEFTA-e koje se desilo neposredno pred samit: Srbija se saglasila da Kosovo ubuduće bude predstavljeno, ne više preko UNMIK-a nego preko kosovskih predstavnika, a Kosovo je zauzvrat odgovorilo spuštanjem barijere za srpske proizvode. Dat je novi zamajac Zajedničkom regionalnom tržištu. Novoj energiji Procesa doprineo je i široki talas poruka koje stižu iz EU i evropskih prestonica o novom podsticaju politici proširenja, u svetlu svih geopolitičkih, bezbednosnih i geoekonomskih izazova s kojima se suočava EU. Mislim da je ipak najznačajniji razlog taj što je Plan rasta za Zapadni Balkan regionalnu saradnju postavio kao jedan od ključnih zadataka svih aktera, dajući tako i nov smisao Berlinskom procesu. Jer Berlinski proces suštinski zavisi od spremnosti EU da se ponovo bavi proširenjem, a onda i od uverenosti balkanskih lidera da je perspektiva integracije (i članstva!) stvarna, kao i od njihove, na tom uverenju zasnovane, zainteresovanosti da sprovedu reforme i da prepoznaju interes za regionalnu saradnju. U tom scenariju, Berlinski proces je zaista komplementaran procesu pristupanja koji svaka zemlja prolazi kroz pregovaračka poglavlja i klastere. Ostaje da se vidi da li će Plan rasta ostati važna karika u približavanju regiona Uniji u narednih par godina ili će biti samo jedan od uspešno započetih, a slabo primenjenih, programa za smanjenje jaza između naših ekonomija i društava s jedne strane i onih u Evropskoj uniji s druge strane.

Autorka: Nataša Vučković

Izvor: Novi magazin

Foto: NM / Đurađ Šimić