• 5. juni 2022.

Ima li demokratije bez Evropske unije?

Autorski tekst Nataše Vučković za „Danas“

Da li se Srbija nalazi pred izborom kuda će ili je već izabrala svoj put, pitamo se svakodnevno slušajući poruke koje dolaze s vrha države, često kontradiktorne i zbunjujuće. Čini se da se i dalje pokušava izvući optimum iz obe pozicije – zemlje koja je kandidat za članicu Evropske unije i zemlje koja važi za dobrog partnera Ruske Federacije na Zapadnom Balkanu.

U kojoj je meri pritisak Zapada zaista oštar i ucenjivački kako nam ponekad da naslutiti predsednik države, a na koji način bi se promenio odnos Moskve prema Beogradu u slučaju uvođenja sankcija Rusiji, znaju samo oni koji s njima razgovaraju.

Nas kao građane i građanke moraju zanimati posledice svake državne odluke jer se one tiču ne samo našeg svakodnevnog života, sada i ovde, nego i budućnosti naše države.

Srbija se davno opredelila za evropski put i već 22 godine pokušava, sporo, neubedljivo i selektivno, da uvede evropske standarde, da ih ukoreni i da se sa njima naše društvo saživi.

Evropski standardi u raznim sektorskim politikama, od tržišne konkurencije, poljoprivredne politike, preko energetike, zaštite potrošača, stalno se usložnjavaju prateći novu regulativu sve kompleksnije ekonomske i društvene realnosti, pa donekle možemo razumeti sporost naše države u ovim oblastima, jer je za te reforme potrebno i mnogo finansijskih sredstava.

Ali evropski standardi demokratije, ljudskih prava i vladavine prava ostaju manje više isti od početka našeg evropskog puta na koji smo krenuli upravo zbog toga da bismo našu državu upodobili sa modelom zapadnoevropskih država, s kontrolisanom vladom, nezavisnim sudstvom, državama u kojima vlada politička tolerancija, poštuju se ljudska prava i sloboda medija, a pravosuđe i državna uprava onemogućavaju korupciju.

Zato naša usporenost pa i odbijanje ključnih reformi u ovim oblastima i, pre svega, neuverljiva demokratska praksa nemaju opravdanja.

Kad smo negde na pola dosadašnjeg puta potpisali i „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, obavezali smo se i na postepeno usaglašavanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Ova obaveza razume se različito: neki smatraju da se usaglašavanje mora ubrzati neposredno pred ulazak u članstvo, a neki da se ova obaveza mora kontinuirano i konsekventno ispunjavati, upravo kako bi se dokazala posvećenost pripadnosti Uniji.

Rat u Ukrajini je, nakon višegodišnjeg zastoja u procesu proširenja EU, otvorio i pitanje mogućeg ubrzanja evropske integracije Zapadnog Balkana, sa ciljem da se oživi transformaciona moć EU u procesima demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava.

Iako je nerealno očekivati bilo kakav ubrzani put koji bi zanemario ispunjenost kriterijuma za članstvo, ono što je i Srbiji i Zapadnom Balkanu potrebno od EU je da se narativ o postojanju „perspektive evropskih integracija“ zameni narativom o „perspektivi članstva“.

Srbija sa svoje strane ne sme da propusti priliku da pokaže svoju posvećenost evropskom putu. Događaji u poslednjih trideset godina nam pokazuju da smo majstori da propuštamo šanse.

Za nas građane i građanke je važno da razumemo da je usklađivanje sa spoljnom politikom EU tesno povezano sa mogućnošću da u Srbiji unapredimo demokratiju, vladavinu prava i borbu protiv korupcije.

Jer bez podrške EU i bez evropskog modela kao putokaza, i naše snage za demokratski preobražaj znatno su slabije, a autokratski modeli znatno uticajniji. Dakle, ako se nedvosmisleno opredelimo za EU, naše šanse da konačno uspostavimo demokratiju biće veće.

Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju

Izvor: Danas

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“