7. februar 2022.

Sve više siromašnih u Srbiji, a sve manja izdvajanja za socijalnu pomoć

Intervju Sarite Bradaš za Biznis.rs

Više od dva miliona građana nema osnovni životni standard

Zakon o socijalnoj karti Skupština Srbije usvojila je 11. februara 2021. godine, a trebalo bi da počne da se primenjuje od 1. marta ove godine. Stručnjaci iz ove oblasti već su u više navrata isticali da donošenje ovog propisa nije rešenje za nagomilane društvene nejednakosti, već nešto što će čak i produbiti socijalne razlike.

Kako je za Biznis.rs objasnila psihološkinja i istraživačica, angažovana u civilnom sektoru i zaposlena u Fondaciji „Centar za demokratiju“, Sarita Bradaš, strategija socijalne zaštite trebalo je da bude odavno usvojena, ali se to verovatno neće desiti ni sledeće godine.

„Jedino je prošle godine donet Zakon o socijalnoj karti koji neće uopšte doprineti smanjenju siromaštva niti povećanju obuhvata, već će se koristiti samo za evidentiranje. I to ne onih kojima je socijalna pomoć potrebna nego onih koji su bili korisnici novčane socijalne pomoći, odnosno socijalne zaštite, ili onih koji će tek da podnesu zahtev za to“, obrazložila je naša sagovornica.

Iskustvo Crne Gore, koja je 2015. godine uvela socijalne karte, jeste da se smanjio broj korisnika novčane socijalne pomoći, jer se uvode evidencije kojima neko nema prava na socijalnu pomoć ukoliko poseduje određeno zemljište (bez obzira na to da li je obradivo).

„Ranije se donosila potvrda da se ne poseduje takva imovina sa mesta prebivališta, ali ukoliko je neko došao u Beograd recimo iz istočne ili južne Srbije, u kojima je najzastupljenije siromaštvo, i ima pola hektara zaparložene zemlje, te osobe ako su i ostvarivale pravo na socijalnu pomoć zbog malih prihoda, sada kada ih sistem evidentira izgubiće to pravo“, upozorila je Bradaš.

Zastupljenost i merenje siromaštva u Srbiji

U odnosu na to kako se meri siromaštvo, procenjuje se i koliko je ono zastupljeno, odnosno koliko je ljudi siromašno. Postoji nekoliko mera siromaštva i različitih metodologija.

Administrativno siromaštvo predstavlja granicu prihoda koju država u zakonodavstvu propisuje kako bi ljudi ostvarili pravo na novčanu socijalnu pomoć. Kod nas je ta granica u oktobru 2020. godine bila oko 8.600 dinara.

„Pravo na novčanu socijalnu pomoć ostvarivale su samo odrasle osobe koje imaju prihode manje od te svote. Onda se to uvećava kada je u pitanju porodica za sledeću odraslu osobu se dobija 4.300 dinara, za dete od 18 godina oko 2.600 dinara, tako da jedna tročlana porodica koja ima dvoje odraslih i jedno dete od recimo 17 godina imala je pravo na novčanu socijalnu pomoć od 15.500 dinara za mesec dana“, istakla je Bradaš.

Prema njenim rečima, kada se tako nisko postavi granica, onda je broj korisnika novčane socijalne pomoći izuzetno mali, pa je to bilo oko 218.000 ljudi u 2020. godini, a u 2013. godini za oko 60.000 više.

„Ono što imamo kao trend od 2013. godine jeste da se broj korisnika novčane socijalne pomoći smanjuje iz godine u godinu i da se isto tako smanjuju i sredstva koja se izdvajaju za novčanu socijalnu pomoć u odnosu na BDP, pa je to smanjeno od 0,4 procenta na 0,2 odsto BDP-a u 2020. godini“, navela je naša sagovornica.

Drugi način koji se kod nas koristi za merenje siromaštva jeste apsolutno siromaštvo. Ono se određuje na osnovu ankete o potrošnji domaćinstva i ta linija apsolutnog siromaštva u 2020. godini bila je oko 20.700 dinara za jednočlano domaćinstvo (jedna odrasla osoba). Broj onih koji su u apsolutnom siromaštvu u 2020. godini bio je nešto malo manji od pola miliona (oko 460.000 ljudi).

Treći način merenja siromaštva je relativno siromaštvo, a apsolutno siromaštvo, kako kaže Bradaš, ne meri nijedna evropska država, već se bave upravo merenjem relativnog siromaštva.

„Ono se meri na osnovu medijane nacionalnog dohotka i istraživanja, a 2020. godine ta linija je iznosila 22.000 dinara za jednu odraslu osobu i oko milion i po ljudi bilo je u riziku od siromaštva u Srbiji prema podacima za 2020. godinu. Treba imati u vidu da se podaci istraživanja za 2020. godinu odnose na prihod iz 2019. godine. Dakle, mi kasnimo u tome da vidimo koliko ima siromaštva, takva je metodologija prikupljanja podataka, i tek će nam se videti u anketi o prihodima i uslovima života sledeće godine, kako je pandemija korona virusa uticala na siromaštvo. To još uvek ne vidimo“, naglasila je istraživačica Fondacije „Centar za demokratiju“.

Dodala je da postoje još dva pokazatelja za prikazivanje siromaštva. Jedan je iz ankete o prihodima i uslovima života, koja je u potpunosti usklađena sa metodologijima Zavoda za statistiku Evropske unije (Eurostat).

Drugi pokazatelj se zove „rizik od siromaštva i socijalne isključenosti“, što znači da nije u pitanju samo finansijsko siromaštvo, kada se govori o riziku od siromaštva, nego i materijalna uskraćenost.

„To je kada ljudi ne mogu da zadovolje neke od svojih potreba koje se odnose na to da svakog drugog dana imaju obrok koji sadrži meso, da imaju neku rezervu, neki fond za iznenadne troškove, da mogu nedelju dana da odu na plaćeni godišnji odmor, itd. Po toj meri siromaštva u Srbiji je siromašno ili socijalno isključeno negde oko dva miliona ljudi“, navela je Bradaš.

Međutim, u istraživanjima se upravo zbog ove relativnosti relativnog siromaštva ono određuje u odnosu na prihode na nacionalnom nivou.

U anketi o prihodima i uslovima života ljudi su upitani imaju li teškoće i kakve da sastave kraj sa krajem. Ponuđeni odgovori bili su „nemam teškoće“, „imam teškoće“, „imam izrazite teškoće“.

„Onda se dolazi do toga da 88 odsto ljudi ima teškoće da sastavi kraj sa krajem u Srbiji, dakle i oni koji se ne računaju u siromašne, kojih je po anketi iz 2020. godine bilo oko dva procenta“, objašnjava naša sagovornica.

Stanovništvo Srbije među najsiromašnijima u Evropi i regionu

Kada uporedimo siromaštvo građana Srbije u odnosu na zemlje EU, onda Srbija ima veću stopu rizika od siromaštva od svih država EU, osim Bugarske koja ima 23,8 odsto, koliko je bilo u 2020. godini. Srbija je imala 21,7 procenata.

„Kada se poredi stopa siromaštva sa zemljama regiona, u 2019. godini veću stopu siromaštvu od Srbije imala je Crna Gora, a manju stopu od naše zemlje imale su i Albanija i Severna Makedonija. Izražen prag rizika od siromaštva u 2019. godini bio je 22.000 dinara. Kada se to izrazi standardima kupovne moći, onda može da se poredi u odnosu na zemlje EU, u odnosu koje je kupovna moć građana Srbije bila najmanja. Kada se, na primer, poredi kupovna moć siromašnih u Srbiji sa onima u Luksemburgu, onda su naši siromašni 4,5 puta siromašniji“, navela je Sarita Bradaš.

Kada se taj prag poredi sa zemljama u regionu u 2019. godini, niži prag rizika od siromaštva ima samo Albanija. To znači da su oni koji se kod nas računaju u siromašne bili siromašni i u svim drugim zemljama po njihovom pragu rizika od siromaštva.

Najviše siromašnih u ruralnim područjima

Segmenti društva koji su najsiromašniji, i prema podacima o apsolutnom siromaštvu i prema podacima o relativnom siromaštvu, su oni koji žive u ruralnim krajevima, odnosno seosko stanovništvo.

„Kada se posmatra obrazovanje, mnogo je veće siromaštvo među onima koji nemaju završenu školu, odnosno imaju niže obrazovanje. Kada se posmatra po veličini domaćinstva, siromašniji su oni koji imaju svoje domaćinstvo, gde žive dvoje odraslih i troje i više dece (što je više dece, to je veće siromaštvo). Posmatrano kroz radni status, najsiromašniji su nezaposleni i oni koji su neaktivni. Prema etničkoj pripadnosti, godinama je najrasprostranjenije siromaštvo među romskom nacionalnom manjinom“, istakla je naša sagovornica.

Neophodne izmene Zakona o socijalnoj zaštiti

Prema njenoj oceni, zakoni i zakonski okvir koji bi trebalo da odgovori na siromaštvo to ne čine, i poslednjih godina se vlast u Srbiji uopšte ne bavi siromašnima.

„Okreće se glava na drugu stranu zato što je odavno istekla strategija iskorenjivanja siromaštva, kao i strategija socijalne zaštite koja bi trebalo da se bavi ovim problemom. Ne donose se izmene Zakona o socijalnoj zaštiti. Imamo u izveštajima Evropske komisije da je, u delu koji se odnosi na socijalnu zaštitu, potrebno povećati adekvatna socijalna davanja, odnosno novčanu socijalnu pomoć toliko da ljudi mogu pristojno da žive od pomoći, kao i da je potrebno povećati broj onih koji dobijaju novčanu socijalnu pomoć“, naglasila je Bradaš.

Kada se uporedi koliko ljudi prima novčanu socijalnu pomoć, a koliko ih je u tom apsolutnom siromaštvu, ni polovina onih koji su u apsolutnom socijalnom siromaštvu ne ostvaruju prava na novčanu socijalnu pomoć.

„Kada se uporedi koliko ih prima novčanu socijalnu pomoć vidi se koliko ima onih koji su u riziku od siromaštva – oko 80 odsto onih koji su u riziku od siromaštva ne ostvaruje prava na novčanu socijalnu pomoć. Ta strategija socijalne zaštite trebalo je da bude odavno usvojena. U poslednjem planu Vlada Srbije je birala da to bude u 2021. godini, ali ona naravno neće biti usvojena ni sledeće godine. Posebno imajući u vidu da će se održavati izbori i da se ne zna kada će biti formirana Vlada“, podsetila je istraživačica Fondacije „Centar za demokratiju“.

Bradaš je napomenula da su za našu državu siromašni potpuno nevidljivi i da se socijalnim kartama uopšte ne namerava povećavanje izdvajanja za novčanu socijalnu pomoć, već da se, ukoliko je ikako moguće, i dalje smanjuju.

„Potrebna je odlučnost u rešavanju ovog problema i donošenje Strategije socijalne zaštite, izmene Zakona o socijalnoj zaštiti koji je odavno prevaziđen. Odavno je već uveden koncept višestrukog siromaštva – nije siromašan samo onaj koji nema šta da jede, već i onaj koji nema krov nad glavom, a ako ima krov nad glavom ali nema para da plati režije ili da može da ugreje zimi svoj dom, ili da pošalje svoje dete u školu, ili da otputuje negde, da poseti neko kulturno dobro – to je sve siromaštvo. Ostale definicije su odavno prevaziđene. Ljudsko pravo je da oni koji žive u određenoj državi, a nemaju mogućnost da ostvare određeni životni standard, država je u obavezi da im to omogući“, zaključila je istraživačica Sarita Bradaš.