• 22. novembar 2021.

Slabost institucija i evropski put

Autorski tekst Nataše Vučković, izvršne direktorke Fondacije Centar za demokratiju, za nedeljnik NIN

Slaba borba protiv korupcije, opšta slabost institucija, neefikasan odgovor na siromaštvo, nedostatak političkog, socijalnog i javnog dijaloga, polarizacija društva, nesloboda medija, glavne su slabosti naše države i društva, prema godišnjem izveštaju Evropske komisije

Godišnji izveštaj Evropske komisije je ozbiljno štivo. Svako ko želi da činjenicama opiše Srbiju i vidi kako se u njoj živi i radi, s kakvim se preprekama suočavamo, koje smo probleme rešili, a koje godinama ne rešavamo, u izveštaju EK naći će obilje informacija, ocena i preporuka šta treba činiti. Nije, međutim, realno očekivati da će mnogo ljudi detaljno čitati Izveštaj, a s tim računa i vlast, znajući da je najvažnije prvog dana nakon što je objavljen u medijima dati glavnu ocenu. „Izveštaj je pozitivan, bolji od prethodnog, objektivan…“, govorili su ministri i predsednik, ne skrivajući zadovoljstvo. S druge strane, predstavnici civilnog društva i analitičara smatraju ga nedovoljno kritičnim, pre svega, zbog stanja demokratije, neslobode medija i situacije u oblasti vladavine prava. I jedni i drugi su u pravu ako svoju ocenu zasnivaju na uvodu Izveštaja koji krizu demokratije i vladavine prava u zemlji, opisuje detaljno i realno, ali tonom koji pokazuje velika očekivanja EU od dva procesa – ustavnih promena i predstojećih izbora. Ne možemo se oteti utisku da je ove godine EK htela da da podsticaj Vladi da održi evropski kurs u situaciji u kojoj iz EU nema mnogo ohrabrenja da će se proces proširenja ubrzati.

Kad se Izveštaj EU pažljivo pročita, uz analizu ključnih pitanja koja se pojavljuju kroz sva poglavlja, vide se glavne slabosti naše države i društva – slaba borba protiv korupcije, opšta slabost institucija, neefikasan odgovor na siromaštvo, nedostatak dijaloga, i ekonomski napredak. Posmatraćemo ove linije kroz prizmu institucija i društvenog napretka jer za EU se ne priprema samo država, nego i građani i društvo u celini, prihvatajući vrednosti i pravo evropske zajednice. Za građane je važno kako deluju institucije u kojima ostvaruju svoja prava, na koji način se njihov glas čuje u javnosti, kako se deli i kontroliše državni novac, kako se štite ugroženi i siromašni, ko dobija državnu pomoć, i kako su podržana ili osujećena na tržištu njihova preduzeća.

Tako se kroz sve klastere vidi da je borba protiv korupcije gotovo nepostojeća. Nedostaje nova strategija za borbu protiv korupcije, a zabrinjavajuće je, ističe se u Izveštaju, da Vlada Srbije još nije uspostavila konstruktivniji odnos sa Savetom za borbu protiv korupcije – čeka se da Vlada uredi proceduru za konsultacije sa Savetom još od 2016! EK ističe da je neophodna „jaka politička volja“ da se dosledno primeni puna nadležnost Agencije za borbu protiv korupcije, što drugim rečima znači da postoji politička prepreka za njen neometani rad. Pomenimo, pri tom, da Agencija radi sa pola predviđenog kapaciteta – od 163 predviđenih u njoj je je samo 96 zaposlenih, što utiče na njen kapacitet i efikasnost. Interesantno je da je od 106 gradova i opština koji su usvojili lokalne anti-korupcijske planove njih samo 22 uspostavilo telo za nadzor njihove primene.

Slabost institucija je opšte mesto u izveštaju, kao i više puta ponovljeno nepostojanje poverenja građana u institucije. Izgleda, međutim, da Vlada ne traži efikasniji lek za to. Jer, ako pogledamo rad Vlade, javna kontrola nad njenim radom vrlo je slaba, nema izveštaja o godišnjem planu rada vlade, a dnevni red, zapisnici i odluke vlade, koja se inače hvali napretkom u digitalizaciji, ne objavljuju se. Iz plana rada za 2021. mnogo toga ostaje nerealizovano. Primera radi, u oblasti poglavlja 19 (socijalna politika i zapošljavanje) planirana je nova Strategija za socijalnu zaštitu, novi Zakon o radu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o štrajku, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, ali sva je prilika da sve to ostaje za narednu godinu.

Smanjena učestalost hitnog postupka i usvojen Kodeks ponašanja narodnih poslanika nisu dovoljni da ublaže krizu parlamenta koji doprinosi daljoj polarizaciji u društvu uvredljivim rečnikom poslanika prema udruženjima građana, političkim neistomišljenicima, stručnjacima, novinarima… Činjenica da Narodna skupština nema godišnji plan rada ne može se komentarisati drugačije osim kao pokazatelj njene potpune zavisnosti od Vlade. Pohvaljen je parlament što je krajem 2020. održana plenarna sednica na kojoj se raspravljalo o evropskim integracijama, ali ostaje pitanje zašto se na takvu sednicu čekalo šest godina! Jer, Rezolucija koja takvu obavezu nameće parlamentu na svakih šest meseci usvojena je još 2014. godine.

U državnoj upravi pred kojom građani ostvaruju veliki deo svojih prava, umesto da se smanjuje, broj visokih državnih činovnika koji su na poziciji vršilaca dužnosti se povećao – sa 56% u martu 2020. na 62% u junu 2021! Ovakva situacija u upravi onemogućava kontinuitet i adekvatno upravljanje reformama. Istovremeno, zapošljavanje u državnoj upravi je nedovoljno objektivizirano i rukovodioci institucija imaju previše diskrecionih ovlašćenja što doprinosi utisku da je održana dobra klima za partijsko zapošljavanje. Ilustracije radi, primena obavezne procedure konkursa za zapošljavanje na privremenim i povremenim poslovima u slučaju povećanja obima posla odložena je sa 2021. na 2023. Taman da prođu izbori u 2022!

Za odnos državnih organa i državne uprave prema građanima, dobru sliku daje tvrdnja Poverenika za informacije od javnog značaja da je 84% žalbi građana koje su mu upućene i koje se najviše odnose na ćutanje administracije – opravdano! Za građane važan Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz 2018. godine teško da se primenjuje ako je samo u jednoj trećini gradova i opština uspostavljeno odeljenje za pružanje ove usluge građanima. Inspektoratu za rad, tako važnom za zaštitu radnih prava, još uvek nije omogućeno da bez najave vrši nadzor u nekom preduzeću – godinama se čeka usklađivanje zakona sa međunarodnim konvencijama Međunarodne organizacije rada. U oblasti privrede, takođe, vidimo slabost institucija. Na primer, Zakon o državnoj pomoći donet 2020. godine daje punu nezavisnost Komisiji za državnu pomoć, ali njena operativna nezavisnost još nije ostvarena.

Siromaštvo opstaje kao jedan od ključnih problema srpskog društva, ali Srbija nema strategiju za smanjenje siromaštva. Ono se, međutim, slabo smanjuje. Podsetimo da je, prema poslednjim informacijama, u riziku od siromaštva 23,2% građana, a u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti 31% građana. Svaki deseti zaposleni je u riziku od siromaštva, a 47,7% građana subjektivno se oseća siromašnim. Društvena podeljenost i nejednakost otežavaju stvaranje socijalne kohezije neophodne za ostvarenje zajedničkog projekta kakav je izgradnja društva na evropskim standardima.

Pohvale EK u oblasti ekonomije ne treba nikako omalovažiti. Izveštaj nalazi da je Srbija odolela većem negativnom uticaju Covid-19 krize na privredu, a da je Vlada Srbije paketom pomoći privredi i građanima uspela da očuva privrednu aktivnost u 2020. i da joj da efikasne podsticaje u 2021. Međutim, i kad se neki od podataka kojima se ekonomski napredak oslikava pogledaju detaljnije, videće se slabosti koje dugoročno predstavljaju problem. Na primer, podaci o padu nezaposlenosti moraju se ukrstiti sa podacima o povećanom broju radno sposobnih koji su se povukli s tržišta rada, kao i s podacima da je povećan broj mladih koji u starosnoj grupi od 15 do 29 nisu ni u procesu obrazovanja niti rade.

Nedostatak dijaloga – političkog, socijalnog, javnog, polarizacija društva, nesloboda medija i negativne tabloidne kampanje protiv pojedinaca nisu samo negativna ocena stanja demokratije u Srbiji nego postaju i ozbiljna prepreka daljem napretku za koji je potrebno uključivanje svih segmenata društva, stručnost, iskustvo i odgovornost.

Pozitivan ton izveštaja biće opravdan ukoliko predviđena ustavna promena bude izvršena u skladu sa preporukama Venecijanske komisije. Još veći izazov biće sprovođenje izbornog procesa u skladu sa standardima demokratskih i fer izbora, na osnovu preporuka međustranačkog dijaloga i evropskih poslanika. Transparentno finansiranje izborne kampanje, zabrana funkcionerske kampanje, odsustvo manipulacije na biračkim mestima, zastupljenost opozicije u medijima – velik je zadatak za demokratiji nesklonu vlast.

Jedan evropski diplomata je, komentarišući pre par godina, kritike da je izveštaj nedovoljno kritičan, rekao da Komisija mora da zadrži pozitivni ton, podsticaj i podršku jer bi u suprotnom svi mogli da prekinemo ovaj važan posao. Tako treba čitati i ovaj izveštaj. Ukoliko bi pozitivan ton ovog izveštaja doprineo i otvaranju bar jednog klastera, to bi podiglo i podršku građana reformskom procesu i obnovi poverenja u proces u kome već dve godine nema napretka. Bez obzira na to što će vlast to predstaviti kao svoj uspeh (koja ne bi?), za građane Srbije pomeranje jedan korak napred bila bi odlična vest.

Izvor: NIN