• 25. novembar 2020.

Kako uspostaviti ravnotežu između poslovnog i privatnog života u eri rada na daljinu

Tekst Ivana Sekulovića

Saradnik Fondacije Centar za demokratiju za javne politike Ivan Sekulović, govorio je na Konferenciji pod nazivom „Budućnost rada - Prekretnica za nove slobode u domenu dostojanstvenog rada ili brzi put ka prekarnom radu“ održanoj 25. novembra 2020. u organizaciji Centra za istraživanje javne politike.

Nakon epidemije COVID-19 koja je mnoge ljude primorala na rad na daljinu, konferencija je organizovana sa ciljem da otvori diskusiju o tome kakva je budućnost rada od kuće u 21. veku. Koliko vrsta poslova izvan prostorija poslodavaca možemo identifikovati i kako to treba da bude regulisano MOR-om i nacionalnim zakonima.

Ivan Sekulović je govorio o ravnoteži između poslovnog i privatnog života, u novonastalim uslovima rada na daljinu. Prenosimo izvode iz njegovog izlaganja.

Međunarodna organizacija rada ima 11 standarda dostojanstvenog rada, među kojima su i dostojanstveno radno vreme i kombinovanje rada, porodice i privatnog života. Posmatrano prema tim standardima, prava radnika u Srbiji u slučaju rada od kuće i na daljinu nisu dobro uređena. Vrlo šturo, jednim članom, Zakonom o radu je utvrđen rad van rada prostorija poslodavca, što obuhvata rad na daljinu i rad od kuće, i to: sadržina ugovora o radu, jednak tretman sa drugim zaposlenima kada je reč o zaradi i uslovima rada i zaštita prava na odmor.

S druge strane, Srbija nije ratifikovala Konvenciju o radu od kuće br. 177 Međunarodne organizacije rada (1996). Glavna obaveza država koje su ratifikovale ovu konvenciju je usvajanje nacionalne politike o radu od kuće koja ima za cilj unapređenje položaja onih koji rade od kuće, tako što bi im bio obezbeđen tretman jednak onome koji imaju ostali radnici.

Srbija nije ratifikovala ni čl. 27. Revidirane evropske socijalne povelje koji se odnosi na pravo radnika sa porodičnim dužnostima na jednake mogućnosti i jednak tretman koji, između ostalog, obavezuje države da razvijaju usluge za čuvanje dece.

Što je najgore, Srbija skoro ništa nije uradila po pitanju usklađivanja sa standardima EU, iako je balans između života i rada jedan od principa Evropskog stuba socijalnog prava. Štaviše, jedan od glavnih propusta AP za Poglavlje 19 – Socijalna politika i zapošljavanje, usvojenog u maju ove godine, je to što uopšte ne predviđa usklađivanje propisa sa novom Direktivom EU o ravnoteži između poslovnog i privatnog života roditelja i negovatelja usvojenom 2019. Primera radi, ovom direktivom se uvodi pravo radnika koji je roditelj deteta do osam godina života na posebne uslove rada radi pružanja nege detetu, koji podrazumevaju mogućnost prilagođavanja organizacije rada, između ostalog, putem rada na daljinu, rada sa nepunim radnim vremenom i rada sa fleksibilnim radnim vremenom. Pored toga, Zakon o radu je neusklađen sa Sporazumom o radu na daljinu zaključenim 2001. godine između evropskih socijalnih partnera. U odnosu na Zakon o radu, ovaj sporazum predviđa niz dodatnih standarda, u vidu obaveza poslodavaca da: zaštiti podatke kojima radnik rukuje (tako što će obučiti radnika), poštuje pravo radnika na privatnost radnika (tj. ukoliko je rad radnika predmet nekog sistema za praćenje, to mora biti srazmerno svrsi i o tome radnik mora biti obavešten), obezbedi opremu za rad (što uključuje i obuku za njeno korišćenje i tehničku podršku), zaštiti bezbednost i zdravlje na radu i spreči izolovanost radnika od drugih radnika kod poslodavca (npr. obezbeđivanjem mogućnosti da se radnik redovno sreće sa kolegama).

Nedostatak adekvatnog regulatornog okvira koji se odnosi na rad od kuće, odnosno na daljinu, najbolje je pokazalo nedavno vanredno stanje, koje smo dočekali potpuno nepripremljeni za to. Delovanje Vlade nikako nije pomoglo da se to ispravi, jer je ona Uredbom o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja minimalistički propisala standarde ovakve vrste rada, ponovivši samo neke odredbe pomenutog člana Zakona o radu, npr. to da rešenje o radu zaposlenog sadrži trajanje radnog vremena i način vršenja nadzora nad radom zaposlenog, ne pominjući ostala, možda još važnija pitanja, kao što je obezbeđivanje sredstava za rad. 

Nažalost, ni Direktiva o ravnoteži između poslovnog i privatnog života nije otišla dovoljno daleko u garantovanju prava na fleksibilne uslove rada, jer ona propisuje samo obavezu poslodavca da uzme u razmatranje molbu radnika podnetu u tom pogledu. Svakako bi transponovanje ovog i drugih međunarodnih standarda značajno unapredili naš pravni okvir.

Konvencija o radu od kuće MOR obavezuje države da obezbede primenu njenih standarda putem odgovarajućeg inspekcijskog nadzora. Glavna zamerka Brisela je da nemamo dovoljno jaku državnu upravu koja može da obezbedi primenu propisa. Štaviše, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru godinama opada kapacitet inspekcije rada – od 330 inspektora rada u poslednjih nekoliko godina ostali smo bez njih 100, pa se broj inspekcijskih nadzora smanjuje, uključujući i oblast bezbednosti i zdravlja na radu. To je paradoksalno, jer prema najnovijim podacima imamo povećanje broja povreda na radu od 30 odsto i najveći broj smrtnih povreda na radu ikada. Inspekcijski nadzor tokom vanrednog stanja šestostruko je smanjen u odnosu na uobičajene okolnosti. Zbog svega toga je AP u okviru Poglavlja 19 – Socijalna politika i zapošljavanje planirano angažovanje 120 inspektora rada do kraja 2020. Međutim, koliko je realno da će do toga doći u narednih mesec dana, usred trećeg talasa epidemije, zabrane zapošljavanja i ogromnog budžetskog deficita?

Mnoge politike nedostaju da bi radnici zadržali sve narušeniji balans između rada i privatnog života, ne samo kada rade od kuće. Ovo se ponajviše odnosi na mere stambene politike – Srbija je po stopi prenaseljenosti stanova najgora u Evropi, i na mere obrazovne politike – za svako treće dete starije od četiri godine nema mesta u vrtiću, što je treći najgori rezultat u Evropi. Ovo posebno zabrinjava kada se imaju u vidu podaci iz Istraživanja o kvalitetu života Eurofound-a koji pokazuju da je Srbija najgora zemlja kada je reč o balansu između rada i privatnog života, jer čak 83% radnika prijavljuje da se susreće sa problemima u ovom pogledu, dok je druga najgora zemlja po pitanju procenta radnika koji smatraju da im se radno vreme ne uklapa delimično ili u potpunosti sa porodičnim i društvenim obavezama van posla – čak 40% radnika to prijavljuje. Zbog toga treba potražiti inovativna rešenja, naročito u zemljama kojima upravljaju levo orijentisane vlade. Tako je u Španiji 2018. usvojen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i garantovanju digitalnih prava kojim je uvedeno pravo na digitalnu isključenost na radnom mestu, koje mora biti poštovano i u slučaju rada na daljinu i rada kod kuće.

Nažalost, Srbija je primer onoga što MOR naziva „dubokom krizom radnog prava na početku 21. veka“, i slomom radnog prava. Ilustracije radi, nedavno je Savet stranih investitora pozvao na proširenje mogućnosti slanja radnika na neplaćeno odsustvo duže od 45 dana bez mišljenja sindikata (što je primenjeno tokom nedavnog vanrednog stanja) i na uvođenje prekovremenog rada i izvan vanrednih okolnosti! 

Konferencija je održana uz podršku Olof Palme Centra.