• 22. oktobar 2019.
• |  Beograd

Dijalog u Centru „Siromaštvo i životna sredina“

Dijalog u Centru, Beograd, 22. oktobar 2019, Envoy Conference Centre

Siromašni nisu odgovorni za ugrožavanje životne sredine, kako se to često navodi, već je situacija upravo suprotna. Planetu najviše zagađuju velike korporacije, dok siromašni trpe štetu od urušavanja životne sredine, konstatovali su učesnici debate „Siromaštvo i životna sredina“, organizovane od strane Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Fridrih Ebert.

Nataša Vučković iz Fondacije Centar za demokratiju navela je da smo prošle nedelje obeležili Svetski dan borbe protiv siromaštva što je prilika da se povežu dve teme za koje se često smatra da nemaju veze jedna sa drugom. „Naše uverenje iz Fondacije Centar za demokratiju je da su, kada se radi o zaštiti životne sredine, siromašni najviše ugroženi. Oni su najviše ugroženi kada nema mira, kada su ratna dejstva, ali su isto tako ugroženi i u miru, kada pokušavaju da unaprede svoje živote, zbog toga što je današnja neoliberalna ekonomska politika stavila u drugi plan vrednosti koje su važne za pojedinca i život u lokalnoj zajednici. Za ocenu stanja ekonomije važni i drugi faktori, ne samo BDP i budžetski prihodi i rashodi. Po ovim pitanjima je važno delovati ne samo nacionalno ili regionalno, već i globalno i mi iz Srbije treba da se angažujemo na globalnom nivou. Osim toga, siromašni nemaju pristup pravdi, nemaju dovoljno znanja i uloga civilnog društva i partija je da građanima omoguće pristup pravdi.“

Ksenija Petovar iz Fondacije Centar za demokratiju rekla je da je „početno pitanje da li je siromaštvo uzrok ili posledica urušavanja životne sredine.“ Dodala je da iz svog četrdestogodišnjeg radnog i istraživačkog iskustva može da zaključi da u blizini lignitskih kopova u Srbiji ljudi imaju velike zdravstvene probleme zbog urušavanja životne sredine i da zbog toga njihova imovina gubi na vrednosti. Smatra i da država ne radi dovoljno na alternativnim rešenjima. „Radila sam dva anketna i dva terenska istraživanja u kostolačkom lignitskom basenu i analizu preseljenja naselja Vreoci koje je celo trebalo da bude preseljeno, ali je nažalost samo polovina naselja preseljena. Postoje obaveze aktera u pogledu monitoringa zaštite životne sredine, zaštite stanovništva, udaljenosti kopova, režima iskopavanja i nažalost nijedna od njih se ne sprovodi. Alternative lignitu postoje. Postoje pouzdane i dostupne analize prema kojima bi Srbija urednim zasađivanjem šuma do 2050. mogla potpuno da se oslobodi korišćenja lignita kao izvora energije. Danas se u Srbiji između 60% i 70% energije dobije iz lignita. U poslednjih 20 godina ništa nije urađeno na planu energetske efikasnosti. Priča se, usvajaju se strategije i deklaracije, ali ništa nije promenjeno na tom planu.“ 

Anđelka Mihajlov, bivša profesorka FTN u Novom Sadu, istakla je da se Ujedinjene nacije već duži niz godina bave pitanjem zaštite životne sredine i održivog razvoja. „Već 2000. godine su definisani milenijumski ciljevi razvoja koji su prestali da važe 2015. Imali smo Nacionalnu strategiju za borbu protiv siromaštva u kojoj je u horizontalnom delu bila definisana životna sredina, a koja je takođe prestala da važi 2015. godine. Do današnjeg dana nismo dobili alternativnu strategiju. Bila je i Nacionalna strategija održivog razvoja, koja takođe više ne važi. Imamo Nacionalnu strategiju održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara koja važi, ali nema akcionog plana, pa se ne prati njeno sprovođenje. Na globalnom nivou su 2015. usvojeni ciljevi održivog razvoja. Mi smo kao zemlja bili na toj sednici UN i prihvatili smo da ćemo svoj razvoj uobličiti sa ciljevima održivog razvoja. Ove godine su UN napravile izveštaj po pitanju cilja održivog razvoja br. 1, a to je da se iskoreni siromaštvo. Ako nastavimo ovako, do 2030. nećemo iskoreniti siromaštvo i biće 6% ljudi sa manje od jednog dolara dnevno, što znači da se mora nešto radikalnijie uraditi po pitanju smanjenja siromaštva. Još jedan od ciljeva definiše da je do 2030. potrebno garantovati, posebno siromašnima, jednak pristup uslugama i prirodnim bogatstvima, te da je potrebno izgraditi sistem zaštite siromašnih od ekstremnih klimatskih događaja i klimatskih šokova.“

Aleksandar Jovanović, aktivista inicijative „Odbranimo reke Stare planine“, naveo je da je „u toku sveopšti napad na sve što je zdravo u ovoj zemlji“, i da se Srbija nalazi „u fazi čerupanja prirode po principu ko šta dohvati“. Veći deo izlaganja posvetio je borbi protiv izgradnje mini hidroelektrana na Staroj planini. „Od 2016. kada se ministar Aleksandar Antić vratio sa idejom stavljanja reka u cevi vodimo rat na Staroj planini. Mi smo, što fizički što institucionalno, odbranili četiri reke. Lokalna samouprava je u prostorni plan 2011. unela 58 lokacija za izgradnju, što znači da ne postoji nijedan potok ili rečica koju ne nameravaju da gurnu u cevi. Niko nije rekao ljudima da je zapravo plan da se vodotokovi gurnu u tri kilometra cevi, kako bismo navodno prešli na čistu energiju. Država nije bila zainteresovana da spreči gradnju i institucije nisu funkcionisale. Jedini način da institucije profunkcionišu je da postavite barikade. Onda su pojedine lokalne opštine kao Žagubica i Vlasotince donele odluku o zabrani gradnje. U Štrpcu imamo najzanimljiviju situaciju. Tamo su Albanci i Srbi ujedinjeni, zajedno i bez ikakve mržnje u borbi za očuvanje reka.“ 

Predrag Momčilović, novinar portala Mašina, govorio je o pravednoj energetskoj tranziciji i vezi ekološke i ekonomske politike. „Ekološka pitanja su danas depolitizovana i kada nekome kažete da se bavite ekologijom ljudi misle da grlite drveće. Pitanje ekologije jeste političko pitanje i samo se na političkom nivou mogu rešavati problemi. Od klimatskih promena najviše ispaštaju siromašni i ljudi koji žive u seoskim područjima. Imamo sve veće energetsko siromaštvo, jer ljudi preko zime ne mogu da dovoljno zagreju svoje domove. Cena grejenja je sve skuplja i mnogo ljudi se isključuje sa centralnog grejanja, što je civilizacijski regres. Sve se više koriste drva i lignit, što samo povećava zagađenje. Sto najvećih kompanija ispusti 71% ugljenika u atmosferu. Ekološke politike u EU su jedne od najprogresivnijih, ali su ekonomske politike potpuno pogrešno postavljene, na neoliberalnim osnovama.“ Naglasio je da je važna uloga sindikata i da je potrebno da se uključe u teme klimatskih promena i pravedne energetske tranzicije, te da posledice energetske tranzicije ne smeju voditi socijalnoj katastrofi.

Zlata Vuksanović Macura iz Geografskog instituta SANU posebno je istakla vezu siromaštva i životne sredine. „Nisu siromašni odgovorni za degradiranje životne sredine, već su obrasci potrošnje imućnih i sistemi proizvodnje i distribucije koji njima služe odgovorni za negativan uticaj na životnu sredinu. Gradska sirotinja ima malo resursa, samim tim ih malo i koristi, pa tako i malo utiču na stanje životne sredine. Na primer, romsko naselje Deponija nastalo je 60-ih godina, a naglo je prošireno nakon NATO bombardovanja. U naselju je živelo oko 300 ljudi, pojedine kuće su bile priključene na struju, dok vode uopšte nije bilo. Na ovom primeru se najbolje vidi kako siromašni nikako nisu ti koji zagađuju životnu sredinu, već je životna sredina ta koja utiče na njihovo zdravlje. Engleski istraživači sa Međunarodnog instituta za životnu sredinu i razvoj razvili su „Trampov indeks“ kojim su merili na koji način pojedinac doprinosi ekološkoj neodrživosti. Analize iz 2001. godine pokazuju da pojedinačni ekološki otisak jednog izrazito bogatog stanovnika vredi koliko ekološki otisak više miliona siromašnih.“

Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, naveo je da je potrebno okrenuti se zelenoj privredi i da je to prilika za investicije. „Došlo je vreme kada treba ozbiljno da se bavimo ekološkim pitanjima, naročito u kontekstu evropskih integracija, jer nam predstoji puno rada na poglavlju 27. Smatram da je zelena ekonomija stvar budućnosti i da treba više obratiti pažnju na takav vid privrede.“

Marin Krešić, arhitekta, naveo je nekoliko primera koji mogu služiti kao uzor za prelazak na održivije zajednice. „Ako prioriteti nisu dugoročna korist i opšte dobro, onda su i ciljevi kratkoročni i nema održivog razvoja. Putokaz mogu biti pametni gradovi i treba se ugledati na norveške i francuske gradove koji u energetski sistem više vraćaju, nego što uzimaju.“ 

Ivan Sekulović iz Fondacije Centar za demokratiju smatra da javne politike u Srbiji nisu zadovoljavajuće kada je reč o vezi siromaštva i životne sredine. „Puno godina je prošlo i stvari se nisu poboljšale u strateškom pogledu, naprotiv pogoršale su se. Nakon isteka Strategije za smanjenje siromaštva nemamo strateški okvir i ovim dijalogom nadomešćujemo debatu koja bi trebalo da se vodi u okviru državnih institucija. Postoji okvir u pogledu procene efekata propisa u oblasti životne sredine, ali u domenu socijalnih aspekata malo zaostajemo. Fondacija Centar za demokratiju će kroz jedan novi projekat koji sprovodimo pokušati da primeni novu metodologiju analize efekata javnih politika na društvo i da pojača argumentima koji se tiču ekoloških posledica. Pokušaćemo da demokratizujemo debatu kada se pokreću i socijalni i ekološki projekti i uključićemo društvene pokrete, organizacije civilnog društva i poslovni sektor kako bismo kroz razne načine – debate, alternativne izveštaje, izveštaje iz senke, terenska istraživanja – pokazali da li javne politike imaju ili nemaju utemeljenje.“

Dragan Matić iz Industrijskog sindikata Srbije postavio je pitanje šta se dešava sa radnicima čiji poslovi nestaju prilikom prelaska na zelene izvore energije i naveo da „ozbiljne države imaju planove i strategije za radnike koji ostaju bez posla“. Istakao je zabrinutost za mogućnost energetske transformacije u siromašnim državama, zato što takvi procesi iziskuju velika novčana sredstva. 

Fondacija Centar za demokratiju