• 26. septembar 2019.

Sarita Bradaš: Igrokaz o minimalnoj zaradi

Istraživačica Fondacije Centar za demokratiju Sarita Bradaš za „Peščanik“

Završena je još jedna predstava pregovaranja o minimalnoj ceni rada. Iz godine u godinu scenario je isti, kao i glumci i režiser. Sindikati traže više, poslodavci nude manje, a onda država odluči kolika će biti minimalna cena rada i ispuni proročanstvo predsednika Republike.

Socijalnim partnerima je ostavljeno 15 dana da se dogovore, nakon čega na scenu stupa najveći poslodavac – država. I to je jedino što je u skladu sa Zakonom o radu. Odluka o minimalnoj ceni rada koju je donela Vlada Republike Srbije (Službeni glasnik RS 65/2019) ne sadrži obrazloženje sa elementima za donošenje ove odluke, kako je to predviđeno Zakonom o radu (egzistencijalne i socijalne potreba zaposlenog i njegove porodice izražene kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanje stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanje potrošačkih cena, kretanje produktivnosti i prosečne zarade u Republici). Budući da ne postoji obrazloženje koje sadrži ove elemente, čini se da oni nisu ni bili predmet pregovora.

Sudeći po medijskim nastupima socijalnih partnera, sindikati su isticali važnost dostizanja minimalne potrošačke korpe, dok su poslodavci i država brinuli o „teškom“ položaju poslodavaca. I tu smo u dilemi: da li minimalna zarada treba da zaštiti radnike ili poslodavce? Prema Konvenciji Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata, nesumnjivo je da treba zaštititi radnike koji su u nepovoljnom položaju, uzimajući u obzir potrebe radnika i njihovih porodica i vodeći računa o opštem nivou plata u zemlji, troškovima života, davanjima iz socijalnog osiguranja i relativnom životnom standardu drugih društvenih grupa. Prema Zakonu o radu minimalnu zaradu isplaćuju poslodavci na osnovu Odluke o uvođenju minimalne zarade navodeći razloge za to (u opštem aktu ili ugovoru o radu), na rok od šest meseci o čemu treba da obaveste reprezentativni sindikat. Očekivali bismo da u pregovorima socijalni partneri pođu od činjenica: koliko zaposlenih prima minimalnu zaradu i koliko poslodavaca je donelo odluku o isplati minimalne zarade. Naivno? Da, takve podatke nam nisu dali ni sindikati, ni poslodavci, ni država. Republički zavod za statistiku raspolaže podacima o zaposlenima koji primaju minimalnu zaradu, ali ih ne objavljuje. Ako je tačno da 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalnu zaradu, što je blizu petine ukupno registrovano zaposlenih, postavlja se pitanje zašto socijalni partneri nisu razmatrali ove podatke i tražili uzroke – u kojim delatnostima rade zaposleni, u kojim preduzećima, koliko dugo se isplaćuje minimalac. U izveštajima Inspekcije rada nema ni reči o kontroli zakonitosti isplate minimalnih zarada.

Za šta se u stvari zalažu sindikati (sporadično i država) u nastojanju da se minimalac izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom? Statistički rečeno, zalažu se za to da oni koji primaju minimalac i jedini su koji rade u tročlanom domaćinstvu – budu u grupi 30% najsiromašnijih domaćinstava. Upravo tako je definisana minimalna potrošačka korpa u Srbiji: na osnovu potrošnje najsiromašnijih, a ne na osnovu egzistencijalnih i socijalnih potreba, kako to piše u Zakonu o radu. Zaposlenima koji primaju minimalnu zaradu i jedini su koji zarađuju u domaćinstvu, u junu 2019. za minimalnu potrošačku korpu nedostajalo je 12.236 dinara ili polovina njihove zarade. Kada bi imali za minimalnu potrošačku korpu mogli bi da priušte upola manje povrća i mesa, te četiri puta manje voća od onog što je potrebno za zdravu ishranu po standardima Svetske zdravstvene organizacije. Ako zaista žele da se izbore za dostojanstven život radnika, sindikati za početak treba da izračunaju koliko je u Srbiji potrebno za dostojanstven život. To svakako nije 550 dinara za hranu dnevno ili šest dinara za obrazovanje, koliko predviđa minimalna potrošačka korpa.

Potpuno je nerazumljiva argumentacija poslodavaca kojom se rast minimalne zarade vezuje za rast BDP-a budući da poslodavci koji isplaćuju minimalnu zaradu svakako ne doprinose rastu BDP-a, jer imaju/treba da imaju poteškoća u poslovanju. Ipak poslodavci su u ovim nepostojećim pregovorima dobili najviše: povećanje neoporezivog dela zarade i smanjenje doprinosa za PIO od 0,5% – isplaćivali ili ne minimalnu zaradu.

Radnici sa minimalcem će i sa ovim najnovijim, istorijski najvećim povećanjem i dalje samo maštati o minimalnoj potrošačkoj korpi. Ne samo što se neće kvalifikovati u grupu 30% najsiromašnijih, već neće moći ni da preskoče prag apsolutnog i relativnog siromaštva. U 2017. godini prag relativnog siromaštva za četvoročlanu porodicu bio je 32.760 dinara, dok je za istu porodicu kojoj je minimalna zarada jedini prihod prag apsolutnog siromaštva iznosio 32.522 dinara. Radniku/ici koja izdržava četvoročlanu porodicu za preskakanje praga siromaštva trebalo je 252 sata rada, ili 11 sati rada dnevno.

Kada imate ministra finansija kojem nije potrebna nikakva škola, ne iznenađuju ovakve izjave: „Ministar je podsetio i na nameru države da postepeno smanjuje poresko opterećenje zarada na teret poslodavaca, tako da će, posle ovogodišnjeg smanjenja sa 63 na 62 odsto, već sledeće godine taj teret iznositi 61 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja“. Ministar finansija, makar završio samo osnovnu školu, treba da zna da se doprinosi i porezi iskazuju u odnosu na bruto zaradu i da svaki zaposleni plaća 14% za penzijsko i invalidsko osiguranje, 5,15% za zdravstveno osiguranje i 0,75% za nezaposlenost. Poslodavci za sada plaćaju 12% za penzijsko i invalidsko osiguranje i 5,15% za zdravstveno i 10% na zaradu, a milošću Vlade u pregovorima o minimalnoj zaradi biće rasterećeni za 0,5% za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Kome će biti ispostavljen račun za rasterećenje poslodavaca? Svima nama, pa i radnicima na minimalcu, jer 70% budžetskih prihoda dolazi od PDV-a i akciza. Smanjenje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje od 0,5% na teret poslodavca i povećanje neoporezivog dela zarade za 1.000 dinara smanjiće budžetske prihode za 13,1 milijardu dinara. Uz ovaj račun, na naplatu dolazi i povećanje penzija i plata u javnom sektoru. U zemlji Srbiji štedi se na najranjivijima.

Ako vam se čini da je priča o minimalcu sumorna, uzmite čokoladu da popravite raspoloženje. Onu iz minimalne potrošačke korpe, 200 grama za mesec dana za tročlano domaćinstvo. Čokolada nije na jelovniku zaposlenih na minimalcu i njihove porodice.

(Autorka je istraživačica Fondacije Centar za demokratiju)

Izvor: Peščanik.net; Foto: Predrag Trokicić