• 18. septembar 2019.

Ivan Sekulović: I Rome ubijaju, zar ne?

Savetnik za javne politike u Fondaciji Centar za demokratiju Ivan Sekulović za „Peščanik“

Vest da je Vlada Republike Srbije objavila nacrt novog akcionog plana za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, sa devet meseci zakašnjenja i aktivnostima za koje će većina sredstava biti obezbeđena u programima resornih ministarstava pod stavkom „redovna sredstva u okviru limita“ (čitaj: nikome u Vladi neće biti prioritet), pala je u zasenak najnovijih slučajeva nasilja i diskriminacije prema Romima. Ipak, ovakav razvoj događaja na terenu nikoga ne treba da čudi, jer je on deo strateškog plana izgradnje društvene strukture po želji vladajuće garniture.

Tokom kratkog uzleta liberalizma u Srbiji nakon 5. oktobra učinjeni su – skromni i manjkavi – pokušaji da se, pored neoliberalnih reformi, promoviše i ideja solidarnosti, između ostalog sa romskom populacijom, kao socijalno i ekonomski najugroženijom. Ko se još seća Dekade za inkluziju Roma 2005-2015, u kojoj je učestvovala i Srbija, zajedno sa još 8 zemalja istočne Evrope? Čak je i predsedavala tom inicijativom, čiji je sekretarijat – pazite sad ovo – bio u Budimpešti (!). Nakon što je kotao proključao, nova desnica, taj postmoderni neofašizam u svim svojim pojavnim oblicima, u svom pohodu preko brisanog prostora panonske nizije pregazila je gotovo sve vrednosti pred sobom. Mađarski Jobik je prvi otvoreno u svom manifestu ocenio „debate o položaju ciganske zajednice“ kao lažne, istovremeno se preporučujući kao parlamentarna savest desničarske vlade. Zvuči poznato? U svakom slučaju, od 2012. godine nalazimo se u slobodnom padu ka dnu na kojem vlada logika da je čovek čoveku vuk, a Vučić je čoveku bog. Što je iznenađujuće, jer ipak u programu vladajuće partije socijalna pravda figurira prilično visoko na listi načela (malo pre „Sloboda medija – osnov i uslov demokratije“).

Na proverbijalnom dnu ka kojem hitamo čeka nas najveća sramota koju kao društvo – ako to uopšte jesmo – nosimo: položaj Roma i Romkinja. Osim kao kontingent izbornih glasova, oni nikome iz političke klase nisu važni. Godinama unazad, na mestu partijskih poverenika u vidu šefova (muškaraca, naravno) Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine smenjuju se kadrovi delegirani od strane Vučića ili satelita u vladajućoj koaliciji (Ljajić et al.). Stoga ne čude priče da ova tela nemaju gotovo više nikakvu svrhu osim kupovine glasova (o čemu se, kažu, vode precizne evidencije u naseljima u kojima žive Romi) i sticanja bogatstva za njihovo rukovodstvo. Istovremeno, godinama unazad se opstruira formiranje romske partije koja bi, koliko-toliko autentično, mogla da zastupa glas ove nacionalne manjine. A u centar birokratskog sistema koji treba da piše i primenjuje propise za unapređenje položaja Roma dovode se reciklirani kadrovi iz propalih partija, komunalne policije i društvenih slepih creva. Na sve to, kao da (prenaglašen, ali realan) sukob između Đorđevića i Mihajlović na temu rodne ravnopravnosti nije bio dovoljno mučenje, već se isto to desilo i po pitanju prvenstva između njih dvoje na temu inkluzije Roma (što je naišlo i na kritike EK u Izveštaju o Srbiji).

Kao prelomni trenutak bez povratka ka eliminaciji suštinske rasprave o položaju Roma može se uzeti revizija Akcionog plana za Poglavlje 23, izvršena početkom ove godine bez konsultacija sa romskim organizacijama civilnog društva, kojom je verifikovano protivljenje jačanju vladavine prava u Srbiji kao obaveze u procesu pristupanja EU. Revizijom se praktično odustalo od nekih rešenja koja su bila obećana Briselu, pa je tako uklonjeno uvođenje zdravstvenih medijatorki – jednog od ključnih mehanizama inkluzije romskog stanovništva – u red pomoćnog zdravstvenog osoblja (i smanjen je ciljani broj zaposlenih medijatorki), obesmišljena je mera pružanja besplatne pravne pomoći od strane organizacija civilnog društva (jer je to praktično zabranjeno Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći) i odustalo se od pružanja mera za samozapošljavanje (jer su istekla donatorska sredstva za to). Sve ovo su simptomi države u odumiranju i njene zamene partijskim aparatom. To se na primeru inkluzije Roma možda i najbolje vidi. Osim pomenutih zdravstvenih medijatorki, raspadaju se i drugi lokalni mehanizmi koji su bili osmišljeni u tom cilju: koordinatori za romska pitanja u lokalnim samoupravama, mobilni timovi za inkluziju Roma, pedagoški asistenti… Kako se to i ne bi dešavalo kada u ključnim oblastima nema nacionalnih strateških dokumenata (zabrana diskriminacije, socijalna zaštita i stanovanje). Ono malo napretka koji se ostvaruje ili pak simulira podržava se sredstvima retkih preostalih donatora.

U ekonomskom i socijalnom smislu – treba li to i dalje pokazivati i dokazivati – Romi žive ubedljivo najgore od svih osetljivih grupa stanovništva. Stopa smrtnosti odojčadi i dece do petog rođendana u romskim naseljima duplo je veća od nacionalog proseka. Uostalom, i u nacrtu novog akcionog plana za socijalno uključivanje Roma i Romkinja navodi se da u 38% romskih naselja stambeni objekti nisu priključeni na vodovodnu mrežu, dok romska zajednica ukazuje na to da je procedura za dobijanje socijalne pomoći otežana. Međunarodna tela redovno upozoravaju Vladu na izuzetno težak položaj romske zajednice koji je sumirao UN Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava, izrazivši svoju zabrinutost zbog preovlađujuće diskriminacije protiv Roma, o čemu svedoče nesrazmerno visoka nezaposlenost, ograničen pristup socijalnoj zaštiti, smeštaj u neformalnim naseljima, neadekvatni zdravstvena zaštita i obrazovanje.

Prezreni, ostavljeni u svojevrsnom vremenskom i prostornom aparthejdu, Romi i Romkinje služe (vladajućoj) većini da pokaže da je bolja od njih, a za to je potrebno da zauvek ostanu „zamrznuti“ u ulozi stereotipnih likova u vicevima, kao nepopravljivi, lenji i promiskuitetni likovi – Cigani. Na njih se u ovakvim smutnim vremenima vrlo efikasno lepe etikete, poput najnovije kao batinaša konja. Retko ko pomišlja na to da se svakog dana desetine hiljada ljudi u Srbiji budi bez struje i vode. I to se, naravno, ne odnosi samo na Srbiju (i ne samo sada). U nekim državama se po pitanju torture nad romskim stanovništvom – u vidu spaljivanja naselja, silovanja i ubistava – otišlo i dalje, kao što se to proteklih godina dešavalo u Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Međutim, ovim tempom evolucije zatvorenog društva u Srbiji, samo je pitanje trenutka kada će i kod nas početi masovna hajka na njih, sve pod krinkom srbskog milosrđa od kog se ledi krv u žilama. Oni koji ne pristaju na incidente biće pretvoreni u incident, a pravi incidenti će postati deo mainstreama, kao sredstvo primene nove generacije rasnih propisa, poput onog kojim je uveden zloglasni institut prinudnog rada za socijalnu pomoć.

I ponovo ovih dana kreću pripreme za još jedan seminar o socijalnom uključivanju Roma i Romkinja sa Evropskom komisijom (peti po redu od 2011), na kojem će se većina prisutnih nemoćno zgledati na pomen izazova i nagomilanih problema. Ponovo nas čeka usvajanje još jednog akcionog plana koji će se ugasiti pre nego što bude usvojen, i ponovo kreće sprovođenje Istraživanja višestrukih pokazatelja UNICEF-a koje će pokazati kako Romkinje i njihova deca žive u uslovima nalik onima u Bošovom paklu, i ponovo…

Otpor se prvo krši na marginama, a onda kreće napad na centar. Na kraju će sve biti počišćeno i pročišćeno. Opstaće samo najbrži, najjači i najbolji srpski geni, da cvetaju na obema stranama Drine.

Autor je Savetnik za javne politike u Fondaciji Centar za demokratiju

Izvor: Peščanik.net; Foto: Predrag Trokicić