• 16. juli 2019.

Ivan Vejvoda: Krah Spitzenkandidat-a i izbor novog predsednika Evropske komisije

Funkcija predsednika Evropske komisije je jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija funkcija u institucijama Evropske unije. Osnivački ugovori EU propisuju da se predsednik Komisije bira na mandat od 5 godina, odlučuje o uređenju Komisije i oblastima rada njenih članova. Takođe, određuje političku agendu Komisije, delujući u skladu sa opštim interesima u Evropi. U njegovom izboru od 2014. godine bitnu ulogu igra tzv. Spitzenkaditat sistem.

Sistem Spizenkandidat-a (vodećeg kandidata) trebalo je da predstavi korak ka smanjivanju demokratskog deficita unutar EU time što bi „nosilac liste“ koja dobije najviše glasova na izborima za Evropski parlament bio predložen od strane Saveta EU za kandidata za predsednika Evropske komisije. Ovaj sistem utemeljen je u članu 17 Ugovora o EU, uveden Lisabonskim sporazumom, koji je stupio na snagu krajem 2009. godine. Njime je propisano da Savet uzme u obzir izbore za Parlament pri predlaganju kandidata za predsednika Komisije.

Pomenuta odredba ostavlja veliki prostor za tumačenje, što je iskorišćeno pred izbore 2014. godine, prve na kojima je pomenuti član bio na snazi. Tadašnji predsednik grupacije socijalista u Parlamentu Martin Šulc (Martin Schultz) i generalni sekretar Parlamenta Klaus Vele (Klaus Welle) naumili su da tokom tih izbora svaka evropartija predloži jednu ličnost koja bi bila njihov vodeći kandidat, koji bi u slučaju osvajanja najvećeg broja glasova te liste bio predložen i za predsednika Komisije. Uspeli su da vešto izmanevrišu tokove evropske politike i da njihova inicijativa dobije širok zamah i de facto stave nacionalne političare pred svršen čin. Cilj im je bio da se pokuša vratiti poverenje u izbore za Parlament, za koje je izlaznost bila u stalnom opadanju od kada su prvi put neposredno birani njegovi poslanici 1979. godine.

Izlaznost nije povećana, pala je za oko 0.3%, ali jeste izvojevana značajna pobeda u korist jedinog direktno izabranog tela Evropske unije. Narodnjačka lista predvođena Žan-Klod Junkerom (Jean-Claude Junker) osvojila je najveći broj glasova. Uspela je da obezbedi potrebnu većinu u parlamentu da bi njenog kandidata Savet predložio, a Parlament izabrao za predsednika Komisije. Sistem Spitzenkandidat-a je uspešno položio svoj prvi ispit i očekivalo se da će ova praksa postati redovna.

Prvi znaci da ovaj pomak ka većoj demokratičnosti evropskog izbornog ciklusa ne čeka blistava budućnost došli su iz redova samih evropartija. Zeleni i levičari predložili su po dva vodeća kandidata, dok su liberali predložili čak sedam. Sa druge strane, predstavnici Saveza konzervativaca i reformista, u skladu sa svojom politikom zalaganja za prevlast autoriteta država članica u odnosu na institucije EU, bili su stava da Savet treba da bude taj koji će imati isključivu odgovornost po pitanju predloga predsednika Komisije. Doduše, ovo nije izazvalo mnogo brige jer su narodnjaci i socijalisti, dve najveće partije, predložili po jednog kandidata.

Kako su se izbori bližili, sve više je bilo govora o razmimoilaženju stavova na liniji Nemačka-Francuska o izboru čelnika nove komisije. Francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) protivio se odabiru kandidata narodnjaka Manfreda Vebera (Manfred Weber) za predsednika Komisije, koji je uživao podršku kancelara Nemačke Angele Merkel (Angela Merkel). Za njega je bolji kandidat bio glavni pregovarač EU za Bregzit Mišel Barnije (Michel Barnier).

Izbori 2019. protekli su uz najveću izlaznost u poslednjih dvadeset godina, ali je opstanak Spitzenkandidat-a, čija je svrha upravo bila povećanje zainteresovanosti građana Evrope za izbore, veoma neizvestan. Glavna zamerka uperena protiv izbora Vebera bila je da nije pravi čovek za funkciju predsednika, iako je predvodio grupaciju narodnjaka u Parlamentu tokom svog prethodnog mandata, nikada nije vršio neku visoku funkciju u izvršnoj vlasti. Nije mu bila od pomoći ni činjenica da ne govori francuski jezik, što je bilo uobičajeno za mesto na koje je stremio. Preprepeke za Vebera pokazale su se nepremostivim i nakon nekoliko krugova pregovora unutar Saveta, tokom kojih su se kao kandidati pojavljivali i predvodnici drugih partijskih lista, za kandidata je odabrana Ursula fon der Lejen (Ursula von der Leyen).

Ursula fon der Lejen je zamenik predsednika Hrišćanske demokratske unije Angele Merkel, pripada narodnjacima u Evropskom parlamentu, koji će imati najviše poslanika u novom sazivu. Zato se može se reći da je rezultat izbora za Parlament delimično uzet u obzir prilikom odabira kandidata, dovoljno da se ispoštuje slovo zakona. Ono što ide u njenu korist je da je od 2005. godine na ministarskoj funkciji u saveznoj vladi Nemačke, a trenutno na mestu ministra odbrane. Isto tako ona poseduje jaku ličnu vezu sa Briselom, gde je rođena, i institucijama Evropske unije, jer je njen otac bio dugogodišnji službenik Komisije. Pored njenih kvalifikacija, von der Lejen takođe prate i određeni šumovi. Trenutno je u toku istraga u Bundestagu o sredstvima koje je njeno ministarstvo dodeljivalo spoljnim konsultantima mimo propisanih procedura. Uz to, postoje i ocene da je tokom njenog mandata stanje unutar nemačkih oružanih snaga znatno pogoršano, kao posledica lošeg vođenja sa vrha. Ostaje nam da vidimo kako će proći kandidatura von der Lejen u Parlamentu. Kako trenutno stoje stvari, može da očekuje podršku narodnjaka, liberala i mnogih socijalista, ali njen uspeh ipak nije izvestan.

Možemo reći da Spitzenkandidat nije uspeo da se ustali u praksi evropskih institucija i da u ovom pogledu vlade država članica imaju veću težinu od njihovih birača, te da predstavlja korak unazad kada je u pitanju smanjenje demokratskog deficita u EU. Ostaje nam da se pitamo da li je ovo pravi korak za budućnost EU i da li je u duhu zakona ovakvo otelotvorenje odredbe da „Savet uzme u obzir izbore za Parlament pri predlaganju kandidata za predsednika Komisije“ ili pak predstavlja samo minimum koji je morao biti ispunjen.

Ivan Vejvoda

Fondacija Centar za demokratiju