17. juni 2019.

U Srbiji je nasilje sveprisutno - i u javnoj i u privatnoj sferi

Intervju sa Marijom Srdić iz Ženske platforme za razvoj Srbije

U susret debati Dijaloga u Centru pod nazivom „Nasilje nad ženama u javnom prostoru“, o ovoj temi razgovarali smo sa Marijom Srdić iz Ženske platforme za razvoj Srbije.

Da li Srbija ima zadovoljavajući institucionalni i pravni okvir za sprečavanje nasilja nad ženama?

Moglo bi se reći da pravni i institucionalni okvir postoji, da je on solidan i da se na tom polju godinama radilo uz snažan pritisak ženske scene, ali i jasne zahteve koji su pred nas postavljeni u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Posle 2000-te godine i demokratskih promena postojao je, da tako kažem, entuzijazam - široko uverenje da kada budemo imali dobre zakone i rodne mehanizme, ambijent će se menjati na bolje, i to brzo. Srbija je, recimo, prve promene u Krivičnom zakoniku kojima je inkriminisano delo nasilja u porodici, dobila 2003. Od tada do danas je donela set antidiskriminacionih zakona među kojima i Zakon o ravnopravnosti polova, a donošeni su i strateški dokumenti koji su definisali okvir za kontinuirano delovanje - naše ciljeve, zadatke, resurse...

Kada govorimo o borbi protiv nasilja, Skupština je krajem 2013. godine ratifikovala Istambulsku konvenciju, a 2016. godine usvojen je i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici čime smo ispunili važnu obavezu iz Konvencije. Uz to, više od 15 godina izgrađivani su (sa više ili manje uspeha) institucionalni mehanizmi za rodnu ravnopravnost na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Postavlja se logično pitanje - ako sve ovo imamo, da li je život žena u Srbiji kvalitetniji, da li je zaštita od nasilja bolja, da li je rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije manje nego pre deset ili dvadeset godina? Moram da kažem - NE. Ponekad imamo utisak da je nasilja više i da je ono sveprisutno, razliveno i u privatnoj i u javnoj sferi.

Uz nedostatke koje postojeći zakoni imaju ili nedovoljnu razvijenost i efikasnost mehanizama, najveći problemi ovde leže u odsustvu primene Zakona, instrumenata i mera koji nam stoje na raspolaganju. Ako me pitate za uzoke, navešću nekoliko: i dalje imamo ozbiljan manjak znanja o rodno zasnovanom nasilju u okviru sistema, nerazvijene podzakonske akte i neefikasne mehanizme saradnje i koordinacije u okviru sistema. Tu su i manjak kontrole, duboko ukorenjeni stereotipi i predrasude kod profesionalaca koji postupaju u slučajevima nasilja i nizak stepen osetljivosti prema nasilju nad ženama u čitavom društvu. Konačno, tu je na mahove katastrofalno medijsko izveštavanje o slučajevima nasilja prema ženama...

Šta znači kada država prihvati „Istanbulsku konvenciju“, na šta se ona time, u stvari, obavezala?

Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici je najsveobuhvatniji međunarodni ugovor u ovoj oblasti i smatramo ga „zlatnim standardom“ u borbi protiv nasilja prema ženama. Njen cilj je uspostavljanje nulte tolerancije za različite oblike nasilja kojem su izložene žene. Ona stremi promeni načina razmišljanja i mentaliteta i poziva celo društvo na promenu stavova. Konvencija postavlja temelj za uvođenje novih krivičnih dela, za efikasno sprečavanje nasilja, zaštitu žrtava i gonjenje učinilaca nasilja. Poziva i na aktivno učešće svih društvenih ustanova i organizacija civilnog društva, kroz saradnju definisanu pravilima i protokolima.

Meni se čini kao najvažnije što Konvencija označava nasilje prema ženama kao kršenje osnovnih ljudskih prava. U njoj se navodi da je nasilje prema ženama manifestacija istorijski nejednakih odnosa moći između žena i muškaraca, što je uzrok dominacije muškaraca i diskriminacije žena. Konvencija obavezuje države koje su je potvrdile da preduzmu neophodne zakonodavne i druge mere da bi se unapredila prava žena, a posebno mere zaštite prava žrtava, bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Države su dužne da obezbede da njihovi organi, zvaničnici, službenici, ustanove i svi drugi koji deluju u ime države, postupaju u skladu sa preuzetim obavezama. Države se obavezuju da sa dužnom pažnjom spreče, istraže, kazne i obezbede naknadu za dela nasilja obuhvaćena ovom Konvencijom. Implementacija Istambulske konvencije postavlja standarde za praktične mere kojima se odgovara na različite oblike nasilja nad ženama, a cilj je da se napadnu koreni tog nasilja.

Smatram da je za nas kao društvo prihvatanje Istambulske konvencije prvi emancipatorski korak, ali da i ona još zadugo može ostati slovo na papiru, ukoliko Vlada i svi njeni predstavnici, sami vrh države, ne naprave suštinsku promenu u načinu na koji se odnose prema nasilju. A u pogledu takve promene nisam optimistkinja. Aktuelna vladajuća garnitura ne pokazuje sposobnost da učini takav preokret.

Ko u našem društvu ima najveću odgovornost za sprovođenje proklamovane „nulte tolerancije“ prema diskriminaciji i nasilju nad ženama?

Najveću odgovornost imaju oni koji u društvu imaju najveću moć. Pre svih Vlada i njeni zvaničnici. Na tu odgovornost ukazuje i Istambulska konvencija. Očekuje se, dakle, od Vlade, ali i od Narodne skupštine i lokalnih samouprava da šalju jasnu poruku društvu da nasilje, nijedna vrsta nasilja, nije način za rešavanje problema. Vladini zvaničnici svakodnevno, beskompromisnom primenom Zakona iz svoje nadležnosti, ali i ličnim primerom u javnosti moraju pokazivati da nasilje neće biti tolerisano. Nasuprot ovim zahtevima i proklamovanoj nultoj toleranciji na nasilje, mi u realnosti imamo nešto sasvim drugo.

Recimo, aktuelni ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja čestitajući prošle godine ženama Srbije 8. mart citira pesnika Jovana Dučića i kaže: „Žena ne zna da poštuje nego da voli, ženi ne treba ni da je vi poštujete nego da je volite, poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno, iz glave, a ne nešto preosećajno iz duše... Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje... Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem“. Odabirom ovog citata ministar Đorđević pokazao je da ne razume poslove u oblasti antidiskriminacione politike i rodne ravnopravnosti koje su u njegovoj neposrednoj nadležnosti, ali i više od toga - da nije u stanju da se uzdrži od javnog izražavanja mizoginih i seksističkih stavova.

Ili primer više serije napada na narodnu poslanicu Mariniku Tepić tokom 2017. i 2018. godine koji se našao i u poslednjem Izveštaju iz senke grupe ženskih nevladinih organizacija GREVIO komitetu - instituciji koji prati primenu Istambulske konvencije (a kome je i država dužna da podnosi periodične izveštaje). Naime, zbog javno postavljenih pitanja u Narodnoj skupštini o delovanju ekstremne desnice u Srbiji, u više navrata poslanica Tepić bila je izložena harangi kroz lažne, uvredljive, diskriminatorske, mizogine objave na desničarskim portalima i priloge u medijima pod snažnim uticajem partije na vlasti, da bi na kraju, zbog poziva na njeno ubistvo bila prinuđena da zatraži zaštitu policije. Poziv na ubistvo objavljen je na portalu „Nacionalista“, a na više lokacija u centru Beograda osvanuli su grafiti sa porukama: „Marinika shvati, nećemo stati“ i „Korneliu Kodreanu ne Marinika Čobanu“. Sve do eskalacije nasilja reakcija državnih organa, ali i nezavisnih institucija poput Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, bila je neadekvatna ili je uopšte nije bilo.

U Narodnoj skupštini, kao najvišem predstavničkom telu čiji rad prati celokupna javnost, iskazivanje mizoginih stavova, upućivanje uvreda i usmeravanje verbalnog nasilja prema ženama, svakodnevna su pojava.

Konačno, način na koji se i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić obraća građanima/kama, novinarima/kama, te svojim političkim protivnicima/cama, nije ništa drugo nego ispoljavanje verbalnog nasilja i pozivanje na nasilje.

Predsednik svakodnevno viče na nas. On je ljut jer smo nezahvalni, ne razumemo veličinu njegovih pregnuća, ni žrtve koje zbog nas podnosi. Političke protivnike, ali i sve druge koji kritikuju prilike u društvu, naziva pogrdnim imenima i proglašava izdajnicima i neprijateljima. Poslednjih dana ide i korak dalje - poziva ih na fizički obračun u kome će se (jednom za sva vremena) utvrditi „ko je gazda u kući“. Aleksandar Vučić neodoljivo podseća na junaka iz norveškog filma „Ljutiti čovek“ koji koristimo u edukaciji o nasilju u porodici.

U takvoj atmosferi, slabi su izgledi da će se stanje u dogledno vreme popraviti.

Koliko organizacije civilnog društva i građanske inicijative mogu da doprinesu u borbi protiv nasilja nad ženama?

Ženske organizacije u Srbiji i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava decenijama unazad su aktivne u borbi protiv diskriminacije žena i različitih oblika rodno zasnovanog nasilja. Ove organizacije, naročito one okupljene u mreži „Žene protiv nasilja“ uporno i dosledno ukazuju na pogubne posledice nasilja, organizuju javne akcije, različite kampanje, proteste... one pokreću inicijative za donošenje novih zakona ali i izmenu postojećih propisa i loših praksi u okviru sistema.Najvažnije - ženske organizacije kroz usluge SOS telefona i savetovališta za žene sa iskustvom nasilja trideset godina predstavljaju sigurno mesto za žene koje su se našle u situaciji nasilja, kojima je potrebna pomoć ili zaštita. Ono što na ovom mestu naglašavam - usluge koje ženske organizacije pružaju počivaju u najvećoj meri na volonterskom radu aktivistkinja i stručnjakinja i održavaju se zahvaljujući pomoći međunarodnih organizacija i donatora. Na žalost, država Srbija do danas nije uspostavila kontinuiranu i organizovanu podršku ženskim NVO niti permanentno finansiranje usluga za žene žrtve nasilja i njihovu decu.

Još jednom ću se pozvati na standarde na koje nas obavezuje Istambulska konvencija, ovoga puta u domenu mera podrške koje država treba da obezbedi za izlazak žena iz nasilja: pravno i psihološko savetovanje, finansijsku pomoć, podršku stanovanju, obrazovanje, obuku i pomoć pri zapošljavanju. Država je dužna da obezbedi SOS besplatnu telefonsku liniju dostupnu 24 sata, sedam dana u nedelji, koja pokriva teritoriju cele zemlje. Specijalizovane usluge podrške za žrtve nasilja treba da obuhvate „sigurne kuće“ za bezbedan smeštaj, odgovarajuće krizne centre za slučajeve silovanja, odnosno centre za žrtve seksualnog nasilja koji na jednom mestu pružaju lekarske, laboratorijske i sudsko-medicinske usluge, zaštitu i podršku za decu svedoke nasilja prema njihovim majkama.

Najveći deo osnovnih usluga se i dalje pružaju u okviru ženskih NVO, a proces uspostavljanja novih, funkcionalnih usluga, iza kojih stoji država je spor i još uvek nije dao potrebne rezultate.