6. mart 2019.
| Beograd

Rodna (ne)ravnopravnost: Stakleni plafoni i stakleni zidovi

Deo izlaganja Sarite Bradaš, istraživačice Fondacije Centar za demokratiju, sa tribine pod nazivom „U susret Međunarodnom danu žena“, u organizaciji Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.

Prema Indeksu rodne ravnopravnosti u Srbiji, koji prikazuje meru rodne nejednakosti, položaj žena u Srbiji znatno je nepovoljniji u odnosu na situaciju u 28 država-članica Evropske unije. Najveći „skok“ u ovoj oblasti, skok od 9.3 poena, Srbija je zabeležila u domenu moći i uključivanja žena u politički život. Iako izgleda kao napredak, upitno je do koje mere su žene zapravo uključene u donošenje odluka, o čemu će biti više reči u nastavku teksta.

U drugim važnim domenima, domenima rada i novca, koji se odnose na sve žene, Srbija se nalazi pri dnu lestvice. Kada je u pitanju novac, ona je na pretposlednjem mestu, u domenu vremena na 25. mestu, a u domenu (političke) moći žena na 16. mestu.

Važno je napomenuti da postoji nekoliko različitih indeksa rodne ravnopravnosti, a ovaj o kome govorimo, evropski, vodi se različitim pokazateljima. Kada je u pitanju domen rada, on obuhvata nekoliko poddomena. Jedan od njih je participacija na tržištu rada, odnosno kolika je stopa zaposlenosti žena ekvivalentna punom radnom vremenu. Šta nam ovo govori? Govori nam da postoji veoma veliki udeo žena koje rade nepuno radno vreme, kao na primer u Danskoj, pa je jako bitno videti kolika je participacija žena kada bi se izračunala stopa zaposlenosti u odnosu na puno radno vreme.

Drugi poddomen je segregacija i kvalitet zaposlenosti, odnosno koliki je udeo žena u oblastima koje su tradicionalno ženske – obrazovanje, socijalna zaštita i zdravstvo, i kakve su mogućnosti napredovanja u karijeri. Ono što jeste problematično kod ovog pokazatelja, kada se računaju podaci za Srbiju, i o čemu bi trebalo da vodimo računa jeste da zaposlenost u Srbiji, i muškaraca i žena, nije ista po strukturi kao što je to u većini evropskih zemalja. U Srbiji, više od 22% zaposlenih radi u neformalnom sektoru i to je naravno najveća stopa neformalne zaposlenosti u Evropi - mislim da je u Austriji ona negde na nivou od 2%, a najviša je u Grčkoj, 16% - tako da je slika naše zaposlenosti, i muškaraca i žena, mnogo nepovoljnija nego evropska.

Kada je u pitanju domen novca, tu je Srbija po indeksu rodne ravnopravnosti na pretposlednjem mestu. Prema pokazateljima, procenjuju se finansijski resursi, odnosno kolike su mesečne zarade muškaraca i žena, kakvi su neto prihodi, kao i ekonomska situacija, u kakvom su riziku od siromaštva, i muškarci i žene. Naravno, i u ovom indeksu postoje značajne nejednakosti.

Kada je reč o računanju ovih podataka u Srbiji, desila se i jedna neobična stvar kada je u pitanju rodno osetljiva statistika. Naime, dok nije došlo do promene metodologije računanja prosečnih zarada i medijane zarade, u jednom od saopštenja Republičkog zavoda za statistiku mogli su se naći podaci o tome kolike su prosečne zarade muškaraca, a kolike žena, u različitim sektorima delatnosti i sa različitim nivoom obrazovanja. Od novembra 2017. godine, kada se prešlo na novu metodologiju, podaci više nisu segregirani po polu tako da nemamo ažurne podatke koji se tiču prosečnih zarada i medijana zarada kada su u pitanju žene.

Rodna (ne)ravnopravnost: Stakleni plafoni i stakleni zidovi

Primetan je i veći stepen neravnopravnosti u domenu vremena, odnosno, žene su te koje više vremena provode u neplaćenom poslovima, bilo da se brinu o deci bilo da se brinu o starijim osobama. Zahvaljujući opštoj ekonomskoj situaciji, kao i merama štednje i reformama javnog sektora, verovatno je da će žene doći u još nepovoljniju situaciju. U tom smislu, u Srbiji nemamo, a bilo bi potrebno i merenje uticaja reformskih politika, zakona, propisa uopšte na položaj žena. Na primer, od kraja 2013. godine u sektorima u kojima su tradicionalno radile žene – obrazovanje i zdravstvo - zabranjeno je zapošljavanje i još uvek nemamo podatke ili razmatranja o tome kakve posledice je ova mera ostavila. Pokušala sam da istražim šta se za to vreme desilo u obrazovanju, s obzirom na to da je zabrana zapošljavanja obuhvatila i osetila se u osnovnim i srednjim školama. Poslednji podaci govore da je u osnovnim i srednjim školama u Srbiji 44% onih koji su zaposleni rade na određeno vreme.

Imamo, dakle, nizak kvalitet zaposlenosti, odnosno nekvalitet zaposlenosti, rad na prekarnim poslovima u onim sektorima u kojima su tradicionalno bile i najviše zaposlene žene. Čini mi se da, kada su upitanju Srbija i zapošljavanje, više nemamo samo stakleni plafon, s obzirom na to da su tu podaci zaista porazni, nego i staklene zidove. Dakle i oni sektori u kojima su žene i mogle da nađu posao, sve više se sužavaju.

Kada je u pitanju segregacija po zanimanjima, hipotetički možemo da zamislimo ovakvu situaciju: zbog zabrane zapošljavanja, smanjuje se broj zaposlenih žena u ova dva sektora – obrazovanju i zdravstvu – a raste broj zaposlenih žena kao fabričkih radnica. To možemo videti u poslednje vreme, naročito u industriji kablova, tekstilnoj industriji i drugim, gde strani investitori najvećim delom zapošljavaju žene. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da se broj fabričkih radnica 2017. udvostručio u odnosu na 2014. godinu. Na ovaj način, segregacija u zanimanjima merena evropskim indeksom ravnopravnosti smanjiće se, ne zato što su žene prešle u tradicionalno muške sektore na kvalitetna radna mesta, već zato što ostaju bez posla u prosveti, zdravstvu i socijalnoj zaštiti, a zbog nedostatka poslova prihvataju slabo plaćene poslove u fabrikama za proizvodnju kablova, poslove na kojima muškarci zbog loših uslova neće da rade.

Takođe, vrlo je interesantno što Srbija u odnosu na ostale oblasti najbolje rezultate ima kada je reč o domenu moći i uključivanja žena u politički život, kako kaže potpredsednica Vlade. „Napravili smo napredak od 9,3 poena i nalazimo se na 16. mestu – dakle bolji smo od polovine zemalja EU“ .Primetan je određeni problem sa računanjem jer 16. mesto znači da je 15 zemalja ispred nas, a EU ima 28 članica. No, ono što je problematično u tome, jeste da se domen moći računa u odnosu na političku, i u odnosu na društvenu i u odnosu na ekonomsku moć. U političkoj sferi, kao najveći napredak računa se broj ministarki, poslanica republičkog parlamenta i broj žena među članovima regionalnih skupština. Ova mesta rezultat su postojanja kvota pre svega. Međutim, poslednja istraživanja zaštitnika građana o tome kakvo je uključivanje žena u odlučivanje na lokalnom nivou zaista jesu poražavajuća. Žene, naročito na nivoima mesnih zajednica, tamo gde se odvija život, veoma su malo zastupljene, a kada su u pitanju pozicije koje su van osnovnih, odborničkih mesta, žene su na nižim pozicijma, i u tom slučaju, naravno, govorimo o staklenom plafonu.

Dodatno je interesantno to kako Republika Srbija tumači pitanja koja se tiču poštovanja Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Na preporuku da Srbija primeni sprovođenje Zakona o ravnopravnosti polova, odgovor Srbije je da se Zakon o ravnopravnosti polova iz 2009. godine uspešno primenjuje u praksi o čemu govori indeks rodne ravnopravnosti, prema kome je Republika Srbija na 22. mestu u Evropi. To odlično pokazuje kako država razume šta je to primena Zakona o rodnoj ravnopravnosti. 22. mesto u prethodnom merenju, 22. mesto u novom merenju indeksa rodne ravnopravnosti, najbolje govori o tome da je po sredi „ista meta – isto odstojanje“ kada je u pitanju ostvarivanje rodne ravnopravnosti.

Tribina „U susret Međunarodnom danu žena“, u organizaciji Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, održana je 6. marta u beogradskom Impact Hub-u. Pored Sarite Bradaš, istraživačice Fondacije Centar za demokratiju, učestvovale su: Snežana Pantović, sportska novinarka Radio Beograda, Vjekoslava Stupin, glavna poverenica sindikata „Nezavisnost“ u kompaniji „Lear“, Tatjana Macura, narodna poslanica i aktivistkinja pokreta „Mame su zakon“, Aida Ćorović, aktivistkinja, uz moderaciju Jovane Gligorijević, pomoćnice urednika nedeljnika „Vreme“.