• 7. april 2019.
• |  Beograd

Vlast, građani i opozicija: Kako do političkog rešenja?

Izvor: Novi magazin; Piše: Nataša Vučković

Povodom debate “Kako do političkog rešenja? - Protesti građana kao odgovor na deficit pravde i nemoć institucija”, održane 28. marta 2019. godine u organizaciji Fondacije Centar za demokratiju (FCD) i Fondacije Fridrih Ebert 

Buđenje građana širom Srbije, iskazani otpor i nepristajanje na autoritarni model vladanja u Srbiji, ali istovremeno i nedovoljno jasna politička profilisanost protesta, kao i pokušaji njihove radikalizacije, podstiču na istraživanje strukture građanskog protesta, vrednosti i stavova građana, analizu efekata, a traže se i putanje i smernice za očuvanje probuđene energije i za ostvarenje političkih rezultata. Centar za demokratiju je, u okviru svog već tradicionalnog Dijaloga u Centru, organizovao debatu “Kako do političkog rešenja? - Protesti građana kao odgovor na deficit pravde i nemoć institucija”.

ZAHTEVI PROTESTA: U nameri da usmeri debatu ka “traženju političkog rešenja”, Centar za demokratiju je postavio nekoliko ključnih pitanja: Kako zahteve građana, dominantno usmerene na zahtev za slobodne izbore, slobodne medije i demokratsko funkcionisanje institucija, pre svega parlamenta, “odenuti” u precizne i realistične političke zahteve? Treba li bojkot institucija, koji sobom nosi i opasnost odbijanja dijaloga, da bude sredstvo političke borbe i pod kojim uslovima? Uspeva li opozicija da usmeri zahteve građana ka postizanju političkog rešenja i ostvarivanju ciljeva protesta? Postoji li na strani opozicije i organizatora protesta dovoljna spremnost da se čuju i različiti stavovi i kritika? Kako sprečiti realnu opasnost da pobednici protesta budu populističke organizacije i pokreti jasno određeni kao antievropski?

SeCONS grupa istraživača predstavila je svoje istraživanje stavova učesnika protesta u Beogradu, koje je dobrim delom potvrdilo ono što se moglo “golim okom” videti na ulicama Beograda tokom subotnjih večeri. “Pritisak na medije, korumpiranost vlasti i nerešavanje pitanja poput nezaposlenosti, siromaštva i odlaska mladih”, glavni su razlozi za proteste. Glavna očekivanja beogradskih “šetača” su povećanje medijskih sloboda (65 odsto), smena vlasti (62 odsto) i više demokratije (58 odsto) (www.secons.net).

Interesantno je, ističe Slobodan Cvejić iz SeCONS-a, da “više od polovine učesnika protesta ne navodi ili smatra da ne postoji partija ili pojedinac koji dobro predstavljaju njihove stavove ili interese”.

Protesti su, nalazi Cvejić, usmereni protiv stabilokratije i protiv establišmenta, a pod establišmentom građani podrazumevaju i vlast i opoziciju.

U analizi vlasti, saglasnost je lako postići: razaranje institucija, čvrstorukaška kontrola medija, korupcija, privilegije i rastuća nedodirljivost ljudi iz vlasti, bahatost na svakom koraku, diskreditacija neistomišljenika i gušenje prava opozicije, sistematska primena strategije pravljenja paralelnih organizacija preko kojih se stvara lažna slika nekog dijaloga, otimanje svakog ostatka praznog prostora neispunjenog naprednjačkim kadrovima, kreiranje atmosfere straha i konflikta...

Sedam godina na vlasti, s proklamovanom proevropskom orijentacijom, a država i društvo su daleko od vrednosti i standarda koje bi trebalo da ima zemlja kandidat za članstvo u EU, kako u pogledu unutrašnje tako i spoljne politike. Ali, ako smo o tome saglasni, manje-više i na protestima i u društvu i organizacijama koje neguju evropski narativ u Srbiji, važno je i da kritički sagledamo u kom pravcu su usmereni zahtevi i očekivanja građana i kako se ti zahtevi mogu operacionalizovati. 

VISOKA OČEKIVANJA: Postavljajući često maksimalističke zahteve, koji idu od zahteva za ostavkom Aleksandra Vučića, Ane Brnabić ili Maje Gojković, kreiraju se visoka očekivanja građana i atmosfera da je velika pobeda nadomak ruke iako je teško zamisliti da ovi zahtevi mogu biti ispunjeni na način na koji se to sad traži, barem ne u kratkom roku. Sa druge strane, neki zahtevi su vrlo slabo operacionalizovani u političkom smislu, kao što je, na primer, zahtev za demokratskim i fer izborima. Šta je ono što se konkretno traži i na koji način se to može postići?

Sadašnji izborni zakoni manje-više su isti oni kao i na izborima 2007, 2008, 2012... Ipak, tada su po tim istim zakonima izbori bili demokratski, odnosno ti su zakoni primenjivani tako da nije dovođen u pitanje demokratski karakter izbora. Poslednjih godina je očito problem u primeni. Dakle, izmena izbornih zakona sama po sebi ne mora doneti rezultat jer zakoni mogu biti dobri, a njihova primena potpuno suprotna. Reč je, dakle, o karakteru i delanju institucija koje primenjuju te izborne zakone, i o tome kako one primenjuju načela ravnopravnosti učesnika u izbornom procesu, kakva je sloboda medija, efikasan nadzor nad korišćenjem javnih resursa za kampanju.

Preporuke koje je nedavno objavila Crta dobar su putokaz za to kako se mogu postaviti konkretni i jasni zahtevi, čije ostvarenje nikako ne bi bilo lako, ali nije ni nedostižno.

ZAMKE BOJKOTA: Kad je reč o bojkotu institucija, pre svega parlamenta, nije jasno da li su oni koji su na bojkot navodili imali u vidu povratak opozicije u parlament pod određenim uslovima pre narednih izbora ili je namera da se naredni izbori dočekaju van parlamenta. Ako se povratak opozicije u parlament vidi kao potreba, a svaka opozicija koja se zalaže za demokratske institucije morala bi imati taj cilj, nije jasno kako će se to učiniti – nijedan konkretan uslov za povratak opozicije u Skupštinu nije postavljen. Potrebno je formulisati zahtev za drugačijim delovanjem parlamenta kao institucije. Na primer, ako bi se kroz nekakav obostrano prihvaćeni oblik okruglog stola većine i manjine moglo pregovarati sa skupštinskom većinom da se primena hitnog postupka smanji na prihvatljivu i Poslovnikom omeđenu meru, da se ukine objedinjavanje tačaka dnevnog reda i prekine s praksom amandmanskog “filibasteringa” od većine, da se govori o zakonima, reformama i politici, a prekine “praksa” ličnih uvreda, rad parlamenta mogao bi se svesti u za opoziciju prihvatljive okvire. Naravno, personalne promene mogu biti prateći važni ishodi.

Slično je i sa zahtevom za slobodu medija – da li je pet minuta za opoziciju u dnevniku RTS-a zahtev koji će realno unaprediti slobodu medija i ravnopravnost učesnika u političkom procesu? Ili je pluralizam mišljenja širi od zastupljenosti opozicije i vlasti na javnom servisu, te on podrazumeva stvaranje prostora za svako kritičko mišljenje i mogućnost da se i glas drugih društvenih grupa čuje u javnosti?

Protesti bi morali da nateraju SNS na politički dijalog sa opozicijom u okviru institucija i na određene ustupke, odnosno prihvatanje konkretnih zahteva protesta. Ovde se radi o ključnom pitanju – kako doći do političkog rešenja? Ako je politički dijalog jedini način demokratskog rešenja političkih kriza, kako do njega doći u atmosferi u kojoj se svaki dijalog vlasti i opozicije unapred obesmišljava, odbija ili osuđuje? Čini nam se da se vrata za dijalog zatvaraju sa obe strane. 

NE/MOGUĆNOST DIJALOGA: Da vlast ne želi dijalog sa opozicijom, to je vrlo jasno stavljeno do znanja. Vučić bi da razgovara sa građanima, ali ne bi s političarima iz opozicije. Da im je do stvarnog delovanja institucija, a samim tim i do političkog dijaloga, ne bi parlament doveli u stanje u kojem je danas. Ako sa jedne strane imamo vlast koja ne priznaje na izborima izabranu opoziciju, a zagovornici dijaloga u opoziciji se okrivljuju za izdaju iz vlastitih redova, gde se nalazi prostor za rešenje?

Bez obzira na različita mišljenja o tome ko suštinski rukovodi protestima, Savez za Srbiju ili organizatori protesta nezavisni od političkih stranaka, čini se da i jedni i drugi stvaraju atmosferu u kojoj dijalog s vlašću o konkretnim zahtevima protesta nije moguć i nije prihvatljiv. Šta je drugo na raspolaganju? Postoji li drugi put, osim revolucionarnog, i jesu li uslovi za takvu borbu ispunjeni? Čini se da upad u RTS nije proizveo značajniju podršku u širem biračkom telu, čak ni nakon nespretnog i osvetoljubivog ponašanja vlasti tim povodom, pa ne deluje da bi se nastavljanjem slične prakse nešto bitno postiglo.

Za svaki dijalog potrebno je da učesnici budu ravnopravni. Za kreiranje takve atmosfere odgovorna je vladajuća većina, to je čak njena dužnost. Ona treba da ponudi okvir za dijalog i da stvori utisak da joj je do dijaloga stalo. Ali, i opozicija treba da proteste građana, radi ostvarenja njihovih ciljeva, usmerava ka neophodnosti institucionalnog i politički operacionalizovanog razgovora sa predstavnicima većine. Održavanje i produžavanje atmosfere sukoba, političkog i društvenog, može možda donositi političke poene njihovim akterima, ali je politički neodgovorno prema građanima.

Povratak poverenja

Većina zahteva građana koji protestuju svodi se na prihvatanje normi demokratskog poretka koje proklamuje EU: vladavina prava, borba protiv korupcije, kontrolna funkcija izvršne vlasti od parlamenta, slobodna javnost i nezavisnost medija, slobodni i fer izbori, borba protiv diskriminacije, ravnopravnost i afirmacija dijaloga, socijalna pravda i građanska solidarnost.

Upravo zbog toga demokratski i proevropski deo opozicije ima još dva važna zadatka. Jedan je da povrati poverenje građana u političke procese i političke stranke – očigledno je potreban drugačiji metod političkog rada, usklađenost vrednosti i akcija. To bi pomoglo da građani prestanu da u opozicionim strankama vide samo drugu stranu establišmenta, gde je sve povezano i umreženo.

Drugi zadatak je da insistira na evropskim integracijama i evropskom putu Srbije. Nikakvo zaklanjanje iza jedinstva u opoziciji ili u aktuelnoj koaliciji ne može opravdati što je evropski program građanskih demokratskih političkih stranaka tako nevidljiv.

(Autorka je narodna poslanica i generalna sekretarka Centra za demokratiju)

Izvor: Novi magazin