1. juli 2018.
| Beograd

Preporuke sa debate „Urbanistička politika – razvoj i učešće građana“

Dijalog u Centru, Beograd, 21.06.2018. Medija Centar

Povod za održavanje debate „Urbanistička politika – razvoj i učešće građana“ koju su organizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija je da se kroz konstruktivnu raspravu definiše, odredi značenje i uloga urbanizacije, koja je veoma povezana sa socijalnim i ekonomskim razvojem.

Urbanizacija donosi promene u životu gradskog stanovništva, prostornoj raspodeli resursa, kao i korišćenju zemljišta. Urbanističko planiranje bavi se fizičkim, socijalnim i ekonomskim razvojem urbanih ili gradskih područja. U većem delu civilizovanog sveta, pa tako i kod nas, urbanizacija ima kao jedan od najvažnijih ciljeva da planski osmisli fizičko uređenje i izgradnju u gradovima, tako da istovremeno budu zadovoljeni i opšti (javni) i posebni (grupni ili privatni) interesi. Javni ili opšti interes je ono što koristi zajednici u celini. Grupni interes je korist neke grupe ili udruženja. Privatni interes je ono što donosi ličnu materijalnu ili drugu korist pojedincima ili korporacijama.

Fizički ekvivalent ovim dobrima je građevinsko zemljište. Zakonom iz 2003. godine u sintezi tradicije i dometa CEP-a, prostorno i urbanističko planiranje su usmereni na javno dobro i prvi put su jasno definisani javno zemljište i ostalo zemljište. Takođe, kodifikovanim zakonom iz iste godine napravljen je raskid sa socijalističkim urbanizmom, napušteni su uslovi gradnje, a promovisana pravila, formalizovane rasprave i javni uvid. Dato je poverenje struci i osnovana je inženjerska komora, skraćene su procedure i u tesne okvire postavljeni arbitriranje i administracija.

Javno građevinsko zemljište su javne površine za saobraćajnice i infrastrukturu, zemljište na kome su izgrađeni ili će se graditi objekti javne namene, odnosno objekti namenjeni za javno korišćenje koji su obavezno u javnoj svojini po osnovu posebnih zakona i zakona o eksproprijaciji. To su linijski infrastrukturni objekti, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, itd. Javno građevinsko zemljište je i ono na kome su izgrađeni ili će se graditi i ostali objekti javne namene koji mogu biti i u svim oblicima svojine (bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti obrazovanja, otvoreni i zatvoreni sportski i rekreativni objekti, objekti kulture, saobraćajni terminali, pošte i drugi objekti). Ostalo građevinsko zemljište je površina na kojoj se izgradnjom zadovoljavaju svi drugi interesi, grupni (interesi nekih) ili privatni (pojedinačni lični interesi).

Socijalne ili druge grupe zanima održiva stambena izgradnja za građane, umetnike, mlade i socijalne kategorije, revitalizacija praznog i neiskorišćenog prostora (napušteni industrijski, privredni i vojni objekti, magacini, lagumi). To su investicije u razvoj kulturne scene, preduzetništva i novog zapošljavanja, poboljšanje kvaliteta života i podizanje vrednosti okolnog zemljišta pojedinih zajednica, ušteda energije kroz rekonstrukciju ili adaptaciju stanova radi povećanja energetske efikasnosti, dostupnost osobama sa invaliditetom. Drugim rečima, zadatak dobrog urbanizma je da planiranjem namena i načina korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, donese dobro (korisno dobro, koje ima za svrhu neku korist, neki interes i koje je uslov dobrog života) – svima. U demokratskom društvu je neophodno omogućiti građanima, grupama građana stručnjacima i vlasnicima, da aktivno učestvuju u izradi planova od samog početka i kroz sve faze, ali u aktuelnoj metodologiji i zakonskoj regulativi to je teško ostvarivo.

Najznačajnije preporuke i zaključci proizašli sa debate su sledeći:

U Beogradu ne postoji urbanistička politika, planski razvoj, nema građana i njihovog učešća.
Urbanističko planiranje ima za cilj da planski osmisli uređenje i izgradnju u gradovima, na način koji usklađuje javni i privatni interes.
Urbanistička politika, posebno u glavnom gradu, sve je više predmet ozbiljnih polemika u stručnoj javnosti, organizacijama civilnog društva, i povod za brojne građanske proteste, pokrete i inicijative.
Kada je objavljen projekat „Beograd na vodi“, bile su stotine primedbi, a ni jedan odgovor na bilo koje relevantno pitanje nije dobijen. Standardi i urbanistički normativi koji su nekada bili uspostavljeni za projektovanje i izgradnju danas ne postoje, niko ih ne poštuje, a smatra se da je glavna odlika planova poslednjih 20 godina to što su fleksibilni. „Fleksibilan“ znači „radi šta hoćeš“ i onda se postavlja pitanje zašto se plan uopšte i donosi.
Institut javne rasprave postoji oko 40 godina, ali da čak ne postoji ni obaveza komisije da obrazloži zašto je neka primedba odbijena.
Beograd na vodi predvodi svu ovu urbanističku nesreću. Građani su prepoznali oštećenje i ugrožavanje šanse koje je Beograd imao u tom prostoru.
Sve odluke koje se tiču Beograda donose se diskreciono, u uskom krugu ljudi, krše se ljudska prava i princip pravne države.
Vlast je u svim svojim zakonima „izbušila rupe“ i koristi te rupe. U praksi je razbila principe po kojima se koristi javno dobro i javno zemljište, zloupotrebila je prirodne resurse koji pripadaju svima nama, izbacila je struku iz učešća u urbanizmu, i ignorantskim odnosom i nepostupanjem po zakonima onemogućila je učešće građanima u odlučivanju.
Ustavna nadležnost lokalne vlasti je planiranje, izgradnja i uređenje naselja. Njen izvorni zadatak je da organizuje i sprovodi urbanističko planiranje tako da koncenzusom ispravno izabere buduću namenu i način korišćenja građevinskog zemljišta i zadovolji i javni i grupne i privatne interese.
Jedina kontrolna karika u celom mehanizmu su samo lokalne komisije za planove i javni uvid, ali one se ralno bave formalnom stranom finalne verzije planova i kontrolom da li su pismene odredbe od strane građana i drugih zainteresovanih ispraćene na odgovarajući način.
Javnost nije reagovala na vest da se u gradu već razgovara o mogućnostima gradnje na Ratnom ostrvu, i to gradnje hotela luks kategorije, golf terena i privatnih vila. Zainteresovani investitor je preduzeće Igl hils.
Protesti i inicijative koje su građani pokretali, a ostali bez ikakvog odgovora, pokazuju da su građani zapravo nemoćni.
U Srbiji je na delu stabilokratija i višepartijska kleptokratija, gde se rukovodi partijama koje su pretplaćene na dobijanje izbora. Zato ne treba zanemariti kumulativno dejstvo kada građani nisu nevini, jer su nosioci bespravne gradnje na obodima Beograda ili u manjim gradovima. Niko od političara ne pominje u predizbornoj kampanji legalizaciju i bespravnu gradnju jer to ne odgovara ni jednima ni drugima.
U Beogradu ne postoji urbanistička politika, planski razvoj, nema građana i njihovog učešća. Beograd je završena priča, uništen za dugo. Sada imamo na delu urbanističko- investitorski terorizam. A kada je teror u pitanju, onda mora da postoji otpor, građanska dužnost je da reagujete i da se bunite. Možemo da zaustavimo Beograd na vodi, da se vrati Beo voz da se stanica ne ugasi. Ima mesta otporu, inače smo samo jedan kapitulirani grad.
Izloženi smo permanentnom pljusku priča praznoslovlja o novim simbolima Beograda. Svaki investitor koji prekardaši kapacitet to proglašava za novi simbol grada. Mnogi ljudi su se ovde našli u poslovnom smislu jer znaju kako da „proguraju“ neke priče. U Beogradu se vrši svojevrsna Diznilendizacija koja ima svrhu da privuče turiste, ali njena cena je često na granici zdrave pameti.