13. juni 2018.

Položaj radnika i radnica u kulturi: Između slobode i prekarnosti

Intervju sa Goranom Tomkom i Višnjom Kisić

Nedavno ste u okviru programa Kreativno mentorstvo organizovali konferenciju na temu "Između slobode i prekarnosti - Radnici i radnice u kulturi u potrazi sa (ne)stalnim poslom". Koji su bili glavni zaključci konferencije i da li su definisani pravci u cilju izmene postojećih zakonskih rešenja i javnih politika kada su u pitanju radna prava u sektoru kulture?

Ciljevi te tribine su bili da se čuju različiti glasovi i pogledi na novonastale uslove rada. U tom smislu, zaključak je da se promene dešavaju, ali da su njihovi efekti na različite aktere izrazito različiti - nekima je jako dobro, mnogima kako kada, a nekima jako loše. To sve naravno doprinosi daljem raslojavanju našeg društva, ali i podrivanju uspostavljanja širih zajednica koje bi mogle da deluju u formi sindikata i grupa za pritisak. Pitanje zakonskih regulativa smo samo dotakli, takva forma skupa nije namenjena tom tipu promišljanja. Ipak, čula se inicijativa za pokretanjem takvog procesa.

Postoje li relevantni podaci o broju mladih sa završenim umetničkim akademijama (državnim i privatnim) i njihovom učešću na tržištu rada nakon završetka studija?

Zavod za statistiku, kao i Nacionalna služba za zapošljavanje nastoje da imaju takve podatke, međutim, upravo zbog novih uslova rada, granice između kategorija zaposlenih/nezaposlenih su postale nejasne, a promene u statusu su veoma česte. To sve čini vođenje evidencije jako teškim, kao i intepretaciju tih podataka. Da li je neko ko je radio 12 sati u proteklom mesecu zaposlen? Sa druge strane da li je neko ko ne prijavljuje primanja u zemlji, već radi preko globalnih sajtova za frilensing i dobija primanja na svoju Pioneer karticu zaista nezaposlen? U suštini novi globalni uslovi rada podrivaju mogućnost i moć države da prati i upravlja zaposlenošću.

Da li su promene koje ste nazvali "globalnim post-fordističkim sistemom proizvodnje" doprinele većoj fleksibilnosti radnih mesta u kulturnom i kreativnom sektoru ili su ograničili mogućnosti za pronalaženje posla?

U načelu, doprinele su i jednom i drugom. Međutim, ključno je to da su iskustva tih promena izrazito raznolika, pa je teško doneti jedinstven zaključak. Svi oni koji su zbog svoje socio-ekonomske pozicije, raznih privilegija koje uživaju, sopstvene snalažljivosti ili nečeg trećeg uspeli da izađu na međunarodno tržište kreativnog rada ili da stvore potrebu za sopstvenim radom, sve ove promene su vrlo dobrodošle. Međutim, za sve druge, one znače samo nestabilnost, nesigurnost i prekarnost. Problem je tu tome što takav novi sistem, koji je izrazito individualistički i kompetitivan, sam po sebi ne prepoznaje potrebu za ostvarenjem ravnopravnosti bilo koje vrste i za podršku onima koji se iz ma kog razloga nisu snašli. Zbog toga je važno, kao i uvek do sada, da država ispravi ovu inherentnu slabost izrazito kompetitivnog i pohlepnog sistema i omogući neku vrstu zaštite.

Kako ocenjujete ulogu sindikata zaposlenih u kulturi i njihov uticaj na prava sadržana u kolektivnim ugovorima za zaposlene u kulturi?

Sindikati su odavno urušeni, ne prate nova dešavanja, otuđili su se od članstva i postali sasvim irelevantni u domenu pregovaranja o uslovima rada. Recimo, kolektivni ugovor kao takav je više neodrživ iz raznih razloga, a najpre zato što ne postoji jedinstvena profesionalna zajednica (da ne kažemo klasna svest), a sa druge strane poslodavci su beskrajno atomizovani da bi se na obe strane mogli napraviti jedinstveni frontovi za zapošljavanje. Iz našeg ličnog iskustva, mi najčešće poslove dobijamo od ljudi koji su u sličnoj poziciji kao i mi (samostalni radnici koji imaju i neku organizacionu formu kroz koju dobijaju projekte) i istim tim ljudima ih malo kasnije dajemo. Dakle, zapošljavamo jedni druge. Govoriti o radnicima i poslodavcima u takvoj situaciji je očito teško.

Da li umetnička udruženja imaju dovoljan uticaj da se izbore za bolji položaj zaposlenih u kulturi kao i socijalna prava samostalnih umetnika?

Umetnička udruženja, na žalost, retko ostvaruju svoju funkciju na savremen način. Pretvorila su se u servise za prikupljanje privilegija i unutrašnje borbe, umesto da zaista povezuju, otvaraju, nude znanja i unapređuju položaj čitave struke. Tu je i veliko pitanje etičkih standarda koji bi pre svega trebalo da budu u nadležnosti udruženja, ali kao što smo i skoro imali priliku da vidimo, udruženja pre urušavaju etičke standarde struke nego što ih grade. Savremena umetnička udruženja u svetu danas su mesta sretanja, mesta učenja, saradnje, otvorenog javnog zagovaranja i promišljanja pozicije struke i kao takva ona cvetaju danas. Kod nas, udruženja umiru, neretko opravdano. To je naravno veliki problem jer bi mogla da imaju izuzetno važnu ulogu, kao što su nekada i imala.

Da li privatni sektor prepoznaje inovativnost umetničkih zanimanja?

Kategorija zanimanja takođe zastareva. Postoje poslovi koje treba uraditi, a da li će dizajn neke publikacije uraditi grafički dizajner, arhitekta, industrijski dizajner, slikar, novinar ili neko sasvim priučen, više je stvar konkretne situacije. Privatni sektor, kao i svi drugi prepoznaju svoje potrebe za poslom i to je sve. To naravno stvara ogroman problem i izazov za obrazovne institucije, jer neko ko studira danas dizajn, može završiti doslovno bilo gde na tržištu rada. To znači da treba temeljno promisliti spregu obrazovanja i rada koja je verovatno nejasnija nego ikad.

U kojoj meri je civilni sektor stvorio alternativu institucionalnom sektoru u kulturi, kada je u pitanju zapošljavanje?

Teško je oceniti meru, jer ne raspolažemo tim podacima. Ali iz onoga što možemo da vidimo i dalje veliki broj ljudi radi u tom sektoru iako im je sve teže. Međutim, važna je i kvalitativna promena koja je nastala i ona je ogromna. Drugačiji uslovi rada, ponekad i viši kvalitet, ravnopravniji rad, veća saradnja, otvoreno bavljenje škakljivim temama - sve to odlikuje civilni sektor u mnogo većoj meri nego institucionalni, iako ni tu slika nije crno-bela, naravno.

Šta očekujete od Saveta za kreativne industrije koji je formirala Vlada Republike Srbije?

Očekujemo mnogo. Savet je tu da prikupi ekspertizu, ne samo među članovima, već i unutar šire stručne zajednice, da bude mesto sretanja i promišljanja važnih tema. Na žalost, Savet ta očekivanja do sada nije ispunio. Kredibilitet Saveta je podriven jer se nije pojavio u javnosti povodom nekih važnih pitanja - konkurs za projekte u kulturi ili subvencija Kontinentalu. Sa druge strane, postoji bojazan da je faktička uloga Saveta upravo i bila da zamaskira neke važnije procese i dogovore koji su prethodili njegovom formiranju i sa kojima članovi Saveta nemaju nikakve veze. Međutim, očekujemo od Saveta da će biti prisutan svojim glasom i stručnošću i u kabinetu premijerke, ali i u javnosti i da će doprinositi tome da se o ovim i sličnim temama govori u javnosti otvoreno i stručno.