30. april 2018.
| Beograd

Preporuke na temu „Antifašizam u Srbiji“

Dijalog u Centru, Beograd, 26.04.2018. Medija Centar

Povod za održavanje debate „Antifašizam u Srbiji“ koju su organizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija je obeležavanje godišnjice Dana pobede nad fašizmom koji se 9. maja slavi širom Evrope.

Demonstracije fašističkih organizacija, veliki stepen tolerancije prema nasilju, nedostatak adekvatnih reakcija državnih organa, širenje govora mržnje i svih oblika diskriminacije u javnom životu i tabloidnim medijima, pojave su koje izazivaju polemiku u javnosti. Pokrenut je dijalog o tome kako se danas interpretira naša antifašistička istorija, na koji način tumačimo događaje iz prošlosti, kako se odnosimo prema zločinima fašizma u periodu II svetskog rata i nakon njega. Ukazano je na ulogu političkih institucija, obrazovnog sistema, institucija kulture i medija, na delovanje političkih stranaka, neretko kontradiktornosti između njihovih programa i njihovog delovanja. Da li stranke nacionalnog populizma relativizuju ili zapravo podstiču nastajanje neo-fašističkih snaga u Srbiji? Treba utvrditi da li postoji danas samo tendencija negiranja naših antifašističkih tekovina ili je na delu razaranje inače krhkog demokratskog tkiva društva.

O fašizmu i antifašizmu u Srbiji razgovarano je i s osvrtom na međunarodni kontekst: jačanje radikalne desnice u zemljama centralne i istočne Evrope, krize u Ukrajini, terorističkim napadima, ekonomskoj i socijalnoj nejednakosti, rastućoj ksenofobiji i strahu od izbeglica. Kao zemlja-kandidat za članstvo u EU, često se ključni igrači pozivaju na evropske vrednosti. U eri falsifikovanja činjenica, revizije istorijskih događaja, traži se odgovor na pitanje da li u Srbiji postoji društvena i politička klima u kojoj građani, posebno mlađe generacije, baštine vrednosti demokratskog, tolerantnog društva zasnovanog na poštovanju ljudskih prava i sloboda.

U Srbiji deluje veći broj političkih partija koje su zasnovane na humanističkim vrednostima i pravilima međunarodnog prava koja su proistekla nakon pobede na fašizmom sredinom XX veka. Veliki je broj organizacija i udruženja građana koje promovišu ljudska prava, manjinska prava, i zalažu se za borbu protiv diskriminacije. Nekoliko organizacija iz Vojvodine pozvalo je krajem 2017. godine građane Srbije da potpišu “antifašistički proglas”. Ocenili su da institucije u Srbiji "zatvaraju oči i uzmiču pred neofašizmom, desnim ekstremizmom, klerikalizmom i nasiljem" i da "političke elite" otvoreno i javno podržavaju takve organizacije i grupe, opravdavajući govor mržnje i nasilje. Takođe, u Srbiji deluje i “Savez antifašista Srbije” koji je osnovan kao “dobrovoljna, neprofitna, nestranačka i nevladina organizacija građanki i građana Srbije".

Istovremeno, svedoci smo sve agresivnijeg ponašanja jednog broja ekstremnih, desničarskih organizacija koje otvoreno pozivaju na mržnju, diskriminaciju prema pripadnicima svih vidova manjina, često i uz simbole koji podsećaju na simbole nacizma. Prekidanjem tribina, porukama mržnje i etiketiranjem političkih neistomišljenika kao izdajnika i Soroševih plaćenika - desničarske organizacije u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci sve su aktivnije i vidljivije. Istovremeno, reakcija država uglavnom je blaga, pa može čak da se tumači kao neka vrsta prećutne podrške. Podsticanje stalno pretećeg ambijenta zasnovanog na strahu, u sprezi sa tabloidnom štampom, daje utisak da je društvo na granici koja lako može odvesti u nasilje.

Najznačajnije preporuke i zaključci proizišli sa debate su sledeći:

Srbija treba da gradi demokratsko društvo i da se priprema za članstvo u Evropskoj uniji i na osnovu svoje antifašističke i slobodarske prošlosti, čuvajući i negujući svoje mesto među zemljama pobednicama u Drugom svetskom ratu.
Antifašizam je potrebno čuvati kao primer borbe i pobede dobra protiv zla i slobode protiv ropstva. Antifašizam danas je borba protiv falsifikovanja prošlosti i potiskivanja sećanja.
Borba protiv ratnih zločina i njihova osuda, pre svega kroz domaće pravosuđe, pokazuje našu odanost evropskim vrednostima i meru njihove ukorenjenosti u našem društvu i državi.
U javnosti je potrebno predstavljati antifašizam kao platformu za preventivno delovanje protiv pokušaja uspostavljanja autoritarne prakse, gušenja demokratskih institucija i sloboda pojedinca. Odanost idealima antifašizma je bezgranična posvećenost dobru. Borbu protiv fašizma treba predstavljati kao humanizam i kao “borbu protiv sopstvene nazadnosti i predrasuda”.
Neophodno je motivisati, podstaći i ohrabriti progresivne snage u društvu da neguju i podrže individualne i kolektivne akcije protiv svih oblika ponašanja koji zahtevaju osudu jer pozivaju na nasilje, koriste ili šire govor mržnje, rasne ili etničke predrasude, diskriminaciju i sl. Postoji tendencija pojedinačnog ili društvenog privikavanja na takva ponašanja, a potrebno je upravo sprečiti ukorenjivanje ili relativizovanje opasnosti od delatnosti onih koji se pojavljuju u javnom prostoru bez osećanja odgovornosti za svoje delovanje. Čak i formalne predstave takvih grupa, kroz određene simbole, pesme, u tim supkulturnim grupama stiču svoje sve snažnije uporište. Antifašizam ima dijagnostičku ulogu prepoznavanja raznih modaliteta fašizma kao teorije i prakse.
Negovanje demokratske kulture, pre svega u institucijama sistema i u javnom prostoru, preduslov je za sprečavanje širenja fašističkih i njima srodnih ideja. Nedostatak demokratske kulture i slobode govora je osnov za polarizaciju pozicije neistomišljenika; tolerancija prema drugačijem, slobodno izraženom mišljenju, neophodna je na svim stranama; Politika manipulacije strahom i politika zastrašivanja pojedinaca i grupa sadrže u sebi opasne klice fašizma i diktature.
Javnim politikama, strategijama i planovima potrebno je podsticati programe kojima se promoviše tolerancija, vrednosti borbe protiv fašizma i humanizam i to naročito u institucijama, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture, kao što su SANU, Matica srpska i dr.
Antifašizam ima i vaspitnu funkciju, kako bi u svakom nasilju prepoznao opasan metod ugrožavanja slobode i bezbednosti ljudi.
Unutar školskog sistema obrazovanja i nastave o demokratskim ustanovama, treba uključiti i prepoznavanje autoritarnih i anti-demokratskih režima.
Edukativna funkcija antifašizma je negovanje kulture sećanja, koja sprečava da padaju u zaborav zlodela i zločini fašizma, kako se ne bi ponavljala. Kulturu sećanja preporučljivo je negovati i na regionalnom nivou kao tačku vezivanja među narodima na Zapadnom Balkanu, i kao evropsko zajedničko dobro.
Treba promovisati ideju bratstva među ljudima i narodima i suprotstavljati se netoleranciji i nacionalističkim i rasističkim predrasudama, kao što treba širiti ideju solidarnosti u društvu.
Pripadnici komunističkog pokreta i sistema bili su dominantni nosioci antifašističkog narativa u post-ratnom periodu. Neophodno je, međutim, ostaviti prostor i drugima koji sebe smatraju antifašistima da se u društvu tako predstavljaju u cilju širenja broja zastupnika antifašizma i jačanja sećanja na antifašističku borbu i njene rezultate. Antifašizam koji sebi uzima isključivo ideologiju komunističke provenijencije slabi antifašizam kod nas.
Neophodno je ukazivati na činjenicu da antikomunizam ne sme biti osnov za relativizaciju fašizma. Porešno je da ideološko opredeljenje prema komunizmu određuje percepciju i interpretaciju fašizma i antifašizma. Pogrešni su, takođe, pokušaji izjednačavanja ideologija fašizma i komunizma, koji se čine u opravdanoj nameri osude zločina koji su se odigrali tokom staljinizma. Za razliku od fašizma, humanizam je bio u osnovi ideologije komunizma.
Antifašizam se ne sme relativizovati - banalno nasilje ne treba proglašavati za fašizam ili za fašistički genocid jer se tako najveći i najstrašniji fašistički genocid relativizuje.